Ruševine „kanjona Sutjeske“

Kroz ruševine dve ogromne zgrade, na pedesetak metara od Vlade Srbije, koje su svojim arhitektonskim rešenjem trebalo da simbolizuju i „pričaju dolazećim naraštajima pobedničku priču o Petoj neprijateljskoj ofanzivi i o neuništivosti partizanskog pokreta“, već odavno je prorastao korov.

Nakon što su ih bombe „milosrdnog anđela“ 1999. godine porušile, one se odatle, kao dva karijesom rastočena zuba, keze na sve oko sebe. Samo bi se po vojnim policajcima koji dvanaest godina povremeno „čuvaju“ ostatke „kanjona Sutjeske“ moglo zaključiti da su tu nekad stolovali ministarstvo odbrane i generalštab „četvrte vojne sile Evrope“, kako su ushićeni vojni analitičari voleli da nazivaju tadašnju vojsku SFRJ.

U početku, normalno, nije bilo novca da se ti objekti obnove i upriliče elitnoj lokaciji koju zauzimaju. Zatim je, verovatno, neko procenio da te ruševine mogu biti od koristi jer će svakom inostranom državniku koji poseti vladu i ministarstvo spoljnih poslova, pokazati „in vitro“ koliko je i kakvo je teško stradanje Srbija doživela i toku NATO bombardovanja, i navesti ga da ubrza i poveća pomoć za uskrsnuće demokratske Srbije u poslepetooktobarskim danima. Pretpostavljam da je u politički nestabilnim i ekonomski nejakim vremenima koja su usledila, nekima u glavi bila i misao da je dobro da te ruševine svakog Beograđanina i posetioca Beograda podsete, bar dok Srbija ne ojača, šta bi svaka nerazumna i isključiva vlast mogla u budućnosti doneti Srbiji. Ali, ako je to bio motiv, zašto od porušenog „kanjona Sutjeske“ nije napravljen muzej u čije okrilje su mogli biti smešteni svi strašni učinci „milosrdnog anđela“ i sva „dostignuća“ oholih, pohlepnih i samodovoljnih srpskih političara?

Od NATO bombardovanja do sada se promenilo šest vladinih administracija, ali razrušeni i izmetom pasa lutalica, beogradskih beskućnika i putnika-namernika uneređen „kanjon Sutjeske“ i dalje odoleva vremenu. O njemu se unazad nekoliko godina ništa ne govori, dok oni koji prolaze tim „kanjonom“ strepe da im neki od naherenih komada betona ne „sleti“ na glavu ili na krov automobila.

Izgleda kao da ljudi iz zgrade vlade i ministarstva spoljnih poslova nikad ne gledaju kroz prozor na tu stranu?

I sad, posle dvanaest godina od rušenja, mogu se postaviti mnoga pitanja.

Recimo, da li neko veruje da nije važno kako izgleda centar Beograda? Ili, ko se može kladiti u to da inostrani posetioci i državnici mogu otići ravnodušni iz Beograda i bez mučnog utiska da Srbima ništa nije sveto kada dopuštaju da više od jedne decenije psi, beskućnici i putnici-namernici zapišavaju kultno mesto jedne cele generacije? Zatim, kakva je to ekonomska računica koja prihvata da jedna lokacija u ekstra zoni Beograda ne donosi prihod, već da svake godine odnosi deo ionako skromnih budžetskih sredstava? Kakve su, recimo, poruke koje se ovakvim odnosom prema državnoj imovini šalju srpskom podmlatku i koliko vrede sva zaklinjanja državnih čuvarkuća o njihovom brižnom odnosu prema sredstvima koja su im poverena na upravljanje?

Najcrnje je to što se već sedam-osam godina predu priče da je i na porušeni „kanjon Sutjeske“ svoj interes stavila neka od „tajnih profitersko-korupcionaških ekipa“ i samo čeka najpovoljniji trenutak kada će ga za bagatelne pare preseliti u svoje vlasništvo.