S bogovima nema rasprave

Mikloš Biro U kontekstu naših interesa za obrazovanje kao osnov za razvoj demokratskih odnosa, jedna od značajnih prepreka je autoritarni odnos koji neguje naša škola.
Ima mnogo dokaza za tu neslavnu ulogu škole. U jednom (doduše, davnom) istraživanju u beogradskoj osnovnoj školi, na primer, utvrđeno je da od 68 nastavnika, čak 40 odsto primenjuje telesnu kaznu! Analiza udžbenika pruža još uverljivije podatke. Naši udžbenici gotovo uopšte ne poznaju, niti priznaju privatnost osobe, a o negovanju individualnosti nema ni govora; veoma malo podstiču na lično isticanje, ličnu inicijativu i samostalnost, ali zato glorifikuju kolektivizam i opšti interes – za koji pojedinac mora biti spreman da podnese svaku ličnu žrtvu. U vrednosnom sistemu koji forsiraju udžbenici ima čak mnogih bliskosti sa fašističkom ideologijom: veličanja apsolutnog autoriteta, preuveličavanja ratničke tradicije, ksenofobije, podređivanja individualnih kolektivnim (apstraktnim) ciljevima, itd. Tipični heroji naših udžbenika su Tanasko Rajić i Stevan Sinđelić koji su žrtvovali svoj život za pobedu svoje nacije, dok se naučnici jedva pominju (redak izuzetak je Nikola Tesla koji se, doduše, više ističe kao Srbin, nego kao briljantni um).
Slika o američkim đacima koji prekidaju nastavnika usred rečenice svojim pitanjima (i neslaganjima) nije odraz nikakvog američkog (ne)vaspitanja, već demokratske atmosfere koja se pažljivo neguje u obrazovnim institucijama demokratskih zemalja. Dok se na Zapadu predavanje kojem ne slede pitanja i komentari smatra neuspelim, kod nas se pitanja doživljavaju kao direktna uvreda predavaču. Naravno da se nikakva edukacija za demokratiju ne može otpočeti bez korenite transformacije samog školskog sistema.
Mora se promeniti pre svega odnos između učenika i nastavnika. Dijalog, debata između nastavnika i učenika (o sumnji u tačnost tvrdnje koju iznosi nastavnik da i ne govorimo) potpuno su nepoznate situacije u našoj školi. Uz časne (i, na žalost, retke) izuzetke, nastavnik je Bog. On „žari i pali“, njega se mora bespogovorno slušati, njegova ocena ne može biti dovedena u sumnju čak ni od strane roditelja (ukoliko roditelj ne želi da mu dete otrpi dodatne posledice njegove intervencije), a kamoli od strane učenika. Logična posledica takvog odnosa je otvoreni ili prikriveni otpor koji deca imaju prema školi. Logična (i tužna) posledica su i deca koja se javljaju za pomoć psihologu zbog neurotičnih strahova od škole. „Logična“ konsekvenca autoritarne škole ne može biti ništa drugo do – autoritarno, nedemokratsko društvo!
Visoko razvijena demokratska društva duboko su svesna koliko je demokratija komplikovan i, samim tim, ranjiv mehanizam. Kao i da za demokratske odnose u društvu nisu dovoljni samo zakoni i institucije, već i ono što se može opisati kao „demokratska svest demokratskog čoveka“. U te svrhe, postoji ozbiljno organizovani sistem edukacije za demokratiju od malih nogu: školski „parlamenti“, maloletnički sudovi (Teenn Court), radionice za negovanje multikulturalnosti, i sl.
Od svog najranijeg detinjstva, građanin se uči individualnim vrednostima i slobodi, ali uz sistematsko ukazivanje da individualna sloboda jednog pojedinca nikako ne treba i ne sme da ugrozi slobodu, integritet i dobrobit bilo kog drugog pojedinca. Da zabrana bacanja đubreta nedeljom (jer đubretari imaju slobodan dan) nije ugrožavanje moje slobode, već zaštita drugih od smrada mog đubreta. Uči se empatiji za potrebe drugih ljudi, za zahteve drugih kultura i religija. Uči se da poštuje osvedočene autoritete (autoritete dokazane delom, a ne postavljenjem na funkciju), ali i da kritički misli i da slobodno kritikuje.
Od prvih koraka u socijalizaciji, građanin se uči poštovanju normi i uvodi se u iskustva koja mu pokazuju da norme nisu apstraktne, nisu stege koje društvo nameće individui, već da služe zaštiti njegovih sopstvenih interesa. Uči da institucije postoje da bi se ta pravila čuvala i održavala i da bi se sprečila zloupotrebu trenutnih individualnih pozicija zarad lične koristi – da spreče nepotizme i zloupotrebu vlasti u bilo kojoj formi. Uči da institucije treba tako vaspitavati da one budu efikasne i da obezbede ravnotežu vlasti. Uči se da društvo sa dobro strukturiranim i čvrstim institucijama može izdržati i povremene kadrovske hendikepe – jer čak i ako čovek na određenoj poziciji zakaže, institucija mora biti tako formirana da funkcioniše bez smetnji: uči se da je funkcioner promenljiv, ali institucija trajna. Uči se ustavnim pravima i funkcionisanju sudstva, da bi se navikla na činjenicu da je sudstvo neprikosnoveno i nezavisno od vlasti. Uči se da kontroliše školske vlasti, da bi se vaspitao za ideju da se svaka izvršna vlast mora institucinalno kontrolisati.
Tako odnegovan demokratski čovek ima „senzore“ za rano otkrivanje nedemokratskih ideja, totalitarnih pretenzija i netolerantnog ponašanja i postaje otporan na populističke ponude za „lakim rešenjima“ i „jednostavnim društvima“. I, tako postaje spreman da te vrednosti uvede i u vaspitanje sopstvene dece u svojoj porodici.