S nestankom duha Srbije, nestala je i država Srbija

Početkom 19. stoleća bili smo zrak svetlosni u porobljenom Balkanu.

Početkom 20. veka bili smo najmlađi narod na slobodnom Balkanu.

Danas smo najneperspektivniji i najstariji narod na Balkanu.

Otkuda tako strašan sunovrat srpskog naroda i srpske države?

U malenoj Srbiji nekada su hodali veliki ljudi: državnici, političari, naučnici i ličnosti kulture – vožd Karađorđe, knez Miloš, kralj Milan, Ilija Garašanin, Jovan Ristić, Nikola Pašić, Slobodan Jovanović, Milan Rakić i drugi, a danas hodaju visoki patuljci. Kako je moguće da u istom narodu dođe do tako drastične promene? Kako se od naroda herojskog došlo do naroda podaničkog, odnosno kako je vaskrslo negdašnje podanstvo Turcima, Austrijancima i Mlečanima. Za objašnjenje ove pojave koju preživljava celo srpsko i srbijansko društvo, potrebna je ozbiljna naučna analiza, znatno potkovanija od ovog novinskog teksta. Uzroka je mnogo, sopstvenih i sa strane, a posledica je samo jedna – besmisao i bezizlaz sadašnjeg nacionalnog, državotvornog i moralnog stanja naroda.

Podsećam na dve značajne ličnosti iz naše prošlosti i njihovo ukazivanje na ovu pojavu – Jovana Hadžića, pravnika i književnika i Grigorija Božovića, književnika, iako sličnih primera ima više. Jovan Hadžić je davno napisao knjižicu „Duh naroda srpskog“, Sremski Karlovci 1858. Prelaskom u Srbiju (1837) pomogao je Srbijancima da se državnopravno urede, a potom se potrudio da sazna „duh istine“ Srbije u vreme konstituisanja države i ukaže na njenu buduću sudbinu. Pre svega Srbi, svi, ne samo Srbijanci, moraju da upoznaju sebe, kako bi mogli da promisle svoju budućnost. „Poznavanje duha narodnog jeste izvor i osnov sreće narodne“, i, upozorava, da samo razborita misao i radnja spasavaju narod, a pogrešni koraci nanose nenadoknadivu štetu.

Više kao nacionalni radnik nego kao književnik, Grigorije Božović je o Srbiji i Srbijanstvu pisao malo, ali tačno. „Srbija je nacionalni zbeg. Srbija je bila poslednje uporište naše za održanje. Ona je sve svoje najbolje nacionalne snage trošila na to.“ I, dodaje: „Zato je Srbija svoju veru nosila u duši, svoju pobožnst u poštenju i muškoj čovečnosti, u neviđenoj verskoj trpeljivosti i to nepokazano, gotovo nemajući vremena za takvo ispoljavanje koje bi drugom upalo u oči“. Od svog oca, sveštenika, posavetovan je: „Najteži je posao očuvati narod“!

Božović je bio u znatno povoljnijem položaju od Hadžića, koji je razmišljao o Srpstvu u vreme formiranja države, dok je Božović pisao u doba kada je ona prestala da postoji, utopivši se u sopstvenu negaciju, u tvorevinu Jugoslaviju. Srbija je od Karađorđeva i Miloševa vremena bila „nacionalni zbeg“ za sve rasute Srbe na Balkanu. Potom je okupila i sve jugoslovenske narode u novoj državi, i nestala sa istorijske pozornice, dobrovoljno, nesmotreno, a vreme je pokazalo, i tragično. Druga Božovićeva nesporna činjenica jeste da je Srbija bila „poslednje uporište naše za održanje“. Radi održanja Srpstva, ili Srpskog sveta, Kneževina i Kraljevina Srbija trošila je „svoje najbolje nacionalne snage“.

Duh Srbije, stvaran od besmrtnog vožda i velikog kneza i prvog kralja posle Kosova, i Vuka i Hadžića, i Rakića i Skerlića, i Petronijevića i Cvijića, i Mišića i Putnika i drugih, presečen je 1918. godine, naglo, svojom voljom i sopstvenom žrtvom zarad sunarodnika i naše južnoslovenske braće. U svom bujnom srbijanskom cvatu, duh Srbije uništilo je jugoslovenstvo, jedan plemenit i neodrživ san.

Srbija je sama najviše doprinela nestanku sopstvenog duha – vodilje srpskog naroda. Tome su najviše doprineli gubici stanovnika u Prvom svetskom ratu, uglavnom iz Srbije i u Drugom svetskom ratu, tada sa svih prostora gde su živeli. Srbija u Prvom svetskom ratu i Jugoslavija u Drugom svetskom ratu nisu smele da daju povod Austrougarskoj i Nemačkoj da ih napadnu. Morale su da izbegnu rat po svaku cenu, dokle se moglo i koliko se moglo, onako kako je prota Vukajlo savetovao sina Grigorija.

Srpstvo nisu ubijali samo neprijatelji (Nemci, Austrijanci, Mađari, Bugari) već i mi sami, učestvujući u neprijateljskim vojskama i u građanskim ratovima. Vrhunac su masovna ubistva srpskih domaćina i intelektualaca 1944. i 1945. godine od strane partizana srpskog porekla. Uništavala ga je i nesnalažljivost srbijanskog komunističko-socijalističkog rukovodstva, uvek zadojenog bratstvom i jedinstvom, predugo pogrešno shvaćenim i tumačenim. Ta ideologija još uvek drži u truloj zabludi Srbe.

Širom otvorenih vrata za svoje sunarodnike, bez ikakvog ograničenja i uslova, Srbija je prihvatala sve Srbe. Svi oni živeli su u uverenju da ona mora da ih primi i pruži im sve uslove za život, što je ona i činila. Neobjašnjivo je, i valja ga dobro proučiti, zašto deo tih Srba nisu širokogrudom prihvatu Srbije uzvratili uzdarjem. Nijedan dar nije dobar ako ga ne prati plemenito uzdarje. Taj nedostatak uzdarja državi javlja se i među Srbijancima, i to je velika srpska mentalna slabost koja se iskazuje sve do danas – država mora da nas pomaže, ne i mi nju. Nasuprot ovome bili smo uvek spremni da je potkradamo, što je takođe velika nacionalna slabost, loše nasledstvo iz vremena robovanja Turcima. Sve dotle dokle se ne usvoji i ne zaživi princip, ustaljen u stabilnim zemljama, kao i u Srbiji pre 1918. – da je pomoć pojedinca državi i njegovo žrtvovanje za državu u njegovom interesu. Žrtvovanje za državu, jeste žrtvovanje za sebe i svoje potomstvo. Država i pojedinac moraju i da nude i da uzvraćaju, obostrano.

Duboko sam uveren da je nedostatak ovakvog poimanja države najslabija strana današnjih Srbijanaca, kao i Srba doseljenih u njoj, naročito posle 1944. godine. Predvodnici srpskog naroda posle 1918. godine, svi od reda, napustili su duh Srbije srpskih kraljeva druge povine 19. veka – Milana i Aleksandra – o držanoj ideji, odnosno ideji Obrenovića: „Srbija pre svega“! A tek potom Srpstvo, odnosno Srpski svet. I mi smo imali svoje vladare poput američkih predsednika Monroa i Trampa, i krajnje je vreme da ih se setimo.

S nestankom duha Srbije, nestala je i država Srbija. Kada je po drugi put vaskrsla, voljom drugih, a ne Srbijanaca, pogotovo ne Srba izvan Srbije, njen duh nema ko da obnovi, zato što nema više vladara poput kraljeva Milana i Aleksandra i državnika poput Ilije Garašanina, Jovana Ristića i Nikole Pašića.

Hoće li se ikada više roditi takvi tići u Srbiji?

Autor je univerzitetski profesor istorije u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.