Sablasne kulise

Nataša B. Odalović To što se dešavalo u Skupštini Srbije poslednje dve nedelje, ta dva čina pre i posle ostavke izabranog pa osporenog predsednika parlamenta, može se posmatrati dvojako. Ili hiperrealistički posmatrajući bukvalno šta se dešavalo i iz toga izvlačiti zaključke, što je činilo oko 45 procenata građanstva. Ili simbolično posmatrajući ceo skupštinski teatar kao metaforu o političkoj perverziji jedne parapolicijske države u nastajanju ili nestajanju, kako ko vidi. Žanrovski, ovo remek-delo ili bljuzgavu lakrdiju još bljuzgavijih umova koji su sam spektakl osmislili možemo smestiti bukvalno u sve postojeće: od psihološkog trilera ili političkog krimića, preko dramskih podvrsta, tragedije, komedije, burleske… Znam da ispod tih vidljivih dešavanja stoji unapred smišljeni scenario, čime sam i završila prošlonedeljni tekst, ukazujući na neki drugi grm u kome čuči zec. Ali, kako ni danas nemam više čvrstih dokaza o pozadinskim radnjama, o režiserima, tekstopiscima, o onima koji su radili sa „glumcima“, preostaje mi samo da se šturo osvrnem samo na ono što smo stvarno gledali. A videli smo: savršeno džentlmensko ponašanje Tomislava Nikolića, koji je ispao: pošten, naivan, izigran, pa ipak, kooperativan, dostojanstven i kad je nokautiran, itd. Videli smo konfuzno ponašanje predstavnika DSS, koji su kao ispali opasni igrači, ali koji se istovremeno stide što su takvi ispali, što su, je li, pred celom Srbijom, prevarili Tomu. Videli smo poslanike Demokratske stranke u dvostrukim ulogama: najpre, u prvom činu, kao ljute neprijatelje DSS i prezirateljae SRS, koji ne prezaju ni od čega, a potom, u drugom činu, kao u tor vraćenu zabludelu jagnjad spremnu da teret dosadašnje solo kohabitacije svog predsednika sa premijerom i njegovima, podeli i pretvori u horsko saučestvovanje. I videli smo još LDP, koji je, na kraju se pokazalo, sve vreme shvatajući da je cela priča inscenirana farsa, odlično parirao u svakom trenutku i poentirao u svrhu svojih interesa, jer za odbranu drugih interesa u svom tom zamešateljstvu, pred licem konsternirane nacije i nije bilo mesta. LDP se dakle, ponašao inteligentno, shvatajući da je igra suviše komplikovana da bi je mogli razobličavati, i da će najbolji rezultat poslanici ove malobrojne skupštinske grupacije postići ukoliko ne dozvole da budu namagarčeni.
Da li se pokazalo da je Toma Nikolić pošten čovek u odnosu na sve druge? Je li to trebalo pokazati? OK. Čedomir Jovanović nije prezao da i on zbunjenim gledaocima to saopšti. Demokrate, na žalost, nisu imale mandat od režisera, scenarista i producenata te predstave da reaguju na bilo koji način. Zato je sve što su uradili unapred bilo osuđeno da bude pogrešno, uz saglasnost njihovog predsednika. Po prvi put, u tom drugom činu, bilo mi je žao Dušana Petrovića, jer imam utisak da mu se dodeljena uloga kao starom demokrati nije dopadala i da je prekasno shvatio sva ograničenja te uloge, pa ga je i njegov prepoznatljivi entuzijazam napustio. Mada, i da je shvatio na vreme, ne znam da li bi imao šanse da se ponaša drugačije. Ili to, ili nema vlade, a samim tim ni ministarske funkcije. I mada Dušana Petrovića najmanje poznajem od svih demokrata iz zlatnog doba Demokratske stranke, držim da je reč o časnom čoveku, pa sam tokom drugog čina, pa i samog „hepienda“ očekivala, valjda zbog njegovog izraza lica koji nije mogao da sakrije neku tužnu zgranutost posle svega u čemu je i sam učestvovao, da se mirno zahvali na ponuđenoj funkciji i vrati se u rodni Šabac, dok zaleči rane, shvatajući valjda, da se skupštinska čivijada suštinski razlikuje od lepog tradicionalnog čivijašenja njegovog pitomog kraja, jer ovo beogradsko u sebi nije imalo ničeg ljudskog. Dušan je, međutim, izdržao do kraja. Pa dobro, čestitam. Ali, šta ga onda čeka kao ministra pravde, valjda mu je jasno, i ne bio mu niko bio u koži. O ostalima ne vredi trošiti reči. Eto, to je ono što je bilo vidljivo.
Šta je iza, ko je iza, koliko različitih interesa, šta se sve trebalo sakriti, šta razotkriti, koliko ukrštenih ucena, oko čega, koliko para, koliko straha, koliko dugova – većina nas ne zna, oni koji znaju govore o tome selektivno, jer je suviše isprepletano, jer je suviše umršenih u isto klupko, a oni koji i znaju i govorili bi više nego ostali, nekako su s neke druge strane obale, sa koje se njihovi glasovi doimaju kao daleki eho istine koja je izgubila svoje telo i samo kao fluid jedva da još opstojava… Mada, možda samo fantaziram o ovim poslednjima. Možda niko ko zna šta se stvarno krije iza svih skupštinskih igrokaza, iza kobajagi dva putića koji vode do formiranja kobajagi drugačije vlade od one koja bi kobajagi bila zastrašujuća u odnosu na ovu ne manje zastrašujuću u svojoj netransparentnosti – nikada neće biti spreman da iznese rešenje tog golemog rebusa, jer nema kome i nema gde da ga iznese. Zato smo dobili vladu u kojoj ministar policije izgleda potpuno bezazleno i detinjasto – jer su mu i ingerencije sasvim neadekvatne funkciji koju obavlja – u odnosu na strašne i moćne šefove kabineta, savetnike, dežurne „analitičare“ i druge ljude koje niko nije birao, a ipak su tu kao alfa i omega, kao potporni stubovi, ne sistema, već kulisa od sistema koji se urušava, pretvarajući Srbiju u sablasnu Atlantidu. A sve pod velom odbrane nacionalnih interesa, a sve to četiri godine nakon ubistva, sada je svima jasno – ne samo najpametnijeg već i najpoštenijeg i najbezazlenijeg premijera kojeg je Srbija ikada imala i kojeg zadugo, a možda i nikad više neće imati.