foto FoNet Zoran MrđaNajpre su bili „šetači“. Pa „dokoni neradnici“. Onda „ološ“, „lažovi“, „teroristi“, „Hitlerovi sledbenici“ i slavna „praseća i jagnjeća brigada“. U jednom trenutku postali smo i „nindže“. Jer, kako je predsednik teatralno poručio posle samita u Odesi, „ni nindža veštine im neće pomoći“, uz cinično: „verovatno će postati nindže u međuvremenu“. Time je kolekcija etiketa postala katalog nacionalnih uvreda.
I taman kad pomisliš da je skala diskvalifikacija iscrpljena, usledi nova evolucija. Sada smo, evo, i „pagani“ i „satanisti“. Od svih uvreda, jedino nas još, izgleda, nije nazvao četnicima (to bi, valjda, bio preveliki kompliment?). Golema hrabrost vlasti: mrtve proglašava statistikama, a žive proteruje u demone.
„Ćutanje 16 minuta ne postoji nigde u pravoslavlju. To su neki paganski, neki satanistički običaji“, poručio je predsednik države, objašnjavajući narodu kako sme da tuguje. Blokade su, kaže, „satanističke“, dok će „pravi vernici“ tiho da zapale sveću i odu kući, po mogućstvu bez suvišnih pitanja, bez dosadnog gneva i bez javnog sećanja. I kakav je to sad satanizam od specijalno 16 minuta?! Ni Alister Krouli, ni Anton Levej, ma niko ne pominje 16-minutni satanizam, koliko sam uspeo da ukačim.
Otišao sam potom da prebrojim minute u pravoslavnom kalendaru, da vidim gde tačno piše koliko je vremena dozvoljeno žaliti mrtve. Nigde ne piše. Ni u jednom svetom spisu ne stoji koliko sekundi sme da traje bol za izgubljenima pod državnom nadstrešnicom.
A on, taj naš vrhovni liturgičar sa diplomom teologa iz tabloida, sad nam objašnjava šta je pravoslavno a šta pagansko. Kao da je smrt šesnaestoro ljudi neka vrsta verskog obreda koji mora da se uklopi u državni protokol žaljenja. Jedan minut za svaki ugašeni život, to je sad odjednom postalo „satanistički običaj“?
Gledam ga kako sa visine svog položaja deli narod na „odgovorne vernike“ koji će tiho da zapale sveću i odu kući, i na „neodgovorne pagane“ koji se usuđuju da javno pokažu svoj bes. Kao da je crkva postala filijala režima u kojoj se izdaju dozvole za tugovanje, a molitve moraju da prođu cenzuru lokalnog prokuratora.
I onda ta pretnja, zamotana u obećanje o „većim skupovima negde drugde“. Kakav perverzni cirkus! Dok ljudi žele da obeleže godišnjicu smrti svojih sugrađana i svojih bližnjih, vlast im preti kontramitinzima. Kao da se tuga može nadglasati, kao da se bol može rasterati autobusima punim stranačkih aktivista.
Nije problem u šesnaest minuta tišine. Problem je u godinama ćutanja koje su dovele do te tragedije. I sad nam taj isti sistem koji nije umeo da obezbedi jednu nadstrešnicu, drži predavanja o tome kako treba da žalimo njegove žrtve.
Neka priča o paganima i satanistima. Neka preti kontramitinzima. Ali neka zna: nije potreban teološki fakultet da bi se razumelo da je najnepravoslavnije od svega poricati pravo na dostojanstveno sećanje na mrtve. To nije zapisano ni u jednom svetom spisu, ali je urezano u duši svakog čoveka koji još uvek ume da oseća.
Autor je psiholog
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
