SANU je uglavnom ostajala nema

Neverovatna studentska energija, tako visprena i lucidna organizacija, impresivni skupovi po celoj Srbiji, 15. marta u Beogradu najveći građanski skup ikada održan na prostoru celog Balkana, a možda i Evrope, veliko jedinstvo studenata, izvanredna podrška profesora fakulteta i naučnika sa instituta, izvanredna podrška rektorskog kolegijuma Univerziteta u Beogradu, junačko držanje rektora i mnogih dekana. Na sve to, herojstvo velikog broja nastavnika srednjih i osnovnih škola.

Lista mora da obuhvati podrške pisaca, muzičara, glumaca, gotovo svih mislećih građana Srbije.

Ko u ovom nabrajanju upadljivo nedostaje? Da, ne mora ne znam koliko dugo i duboko da se razmišlja. Tu nema Srpske akademije nauka i umetnosti. Naša vodeća akademska ustanova iz ovih veličanstvenih događaja takođe će ući u istoriju i postati njen deo. Ali, sa jednim velikim „međutim“. Istina, na protestima su bili prisutni članovi SANU. Stiče se utisak da su prednjačili članovi prirodnih i tehničkih odeljenja.

Ali, ako se izuzme par stidljivih saopštenja, kao institucija, SANU je uglavnom ostajala nema.

Pomalo jeste čudno. Na jednoj strani protesti studenata kao nešto najdivnije i najčistije protiv ogoljene diktature i autokratije pomešane sa korupcijom i kriminalom.

Na drugoj strani akademska institucija sa članovima koji su birani kao najbolji u svojim naučnim, nastavnim i umetničkim oblastima. Zvuči neverovatno, ali baš tu se nije stvorila interakcija.

Od čelnika SANU nema jače reči hvale, nema podrške, a kamoli neke vidljivije zajedničke aktivnosti.

Očekivalo se da će Rektorat Univerziteta u Beogradu svojim činjenjem podstaći predsedništvo SANU i njenog predsednika, da se drznu i da izađu pred studente sa zastavom slobode i demokratije. Međutim, ništa, ili gotovo ništa! Roletne na prozorima luksuznih kabineta zgrade u Knez Mihailovoj ulici ostale su spuštene.

Ko zna koliko puta smo čuli od zvaničnika Akademije da se ova institucija „ne bavi dnevnom politikom“. Ali, ovde se ne radi o dnevnopolitičkom događanju.

U najmanju ruku, to je već petomesečni događaj. Cela država je pomerena iz ležišta. Dešava se nešto tako jako, gotovo eksplozivno. A najeksplozivnije baš u sopstvenom dvorištu.

Teorijski, ako nema podrške studentima i kolegama profesorima fakulteta i nastavnicima srednjih i osnovnih škola, moglo bi se pomisliti ili zaključiti da su simpatije na onoj drugoj strani.

Kada bih bio siguran da je tako, ne bih u ovom tekstu ovako birao reči. To činim jer sam siguran da su razlozi neki drugi. Čitaocima ovog teksta ostavljam da sami pokušaju da pronađu rešenje ove enigme.

Autor je profesor Hemijskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i potpredsednik Demokratske stranke

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.