Sećate li se Barbi lutke iz Švajcarske?

Osim što se bore za egzistenciju i sticanje novca za sebe i svoju porodicu, nesebično finansijski pomažu i nas u otadžbini. Jednovremeno su i ambasadori u predstavljanju, čuvanju i negovanju naše kulture u inostranstvu, a da mi toga uglavnom nismo ni svesni.

Da li ste znali da u Beču više od 20 godina našu kulturu i tradiciju uspešno čuva Srpski kulturni centar „Stevan Mokranjac“?

Istoj misiji posvećeno je na desetine drugih KUD-ova i organizacija ne samo u Austriji, već i u Nemačkoj, Italiji, Švedskoj, Francuskoj, itd. Organizuju se i humanitarne akcije i donacije za ugrožene u Srbiji.

Mladi sagovornik iz Berlina opisao mi je kako su se u dvorištu pravoslavne crkve prodavale palačinke i slična hrana i sakupljeni novac donirao u dobrotvorne svrhe.

Govorio je i o okupljanju ljudi sa prostora bivše Jugoslavije u amaterski fudbalski klub „FiZ Balkan“. Kako navodi „… cilj nam je okupljanje naših ljudi sa prostora ex Yu, prvenstveno druženje, sport i dobra atmosfera.

Osvojili smo od početka godine tri pehara. Tome sam eto maksimalno posvećen, jer sam i jedan od organizatora“. Pomenuo je da se često organizuju večeri komedije, predstave i emitovanja naših filmova.

Ovih dana u Italiji naša dijaspora prikuplja sredstva za doniranje opreme medicinskim radnicima u Srbiji. Savez Srba iz Italije se u akciji priključio Savezu Srba iz Slovenije i Francuske. Kako poručuju, većina ih je ostala u Italiji. O njima brine italijanski zdravstveni sistem, ali ne zaboravljaju na nas u matici.

Sagovornica iz Beča, koja je veoma dugo živela i u Italiji, na pitanje o nedostajanju kuće u Srbiji, poručuje: „Meni nedostaje mnogo… Oooo, sad bih pošla peške da mogu, ali granice zatvorene.“

Dok je druga sagovornica takođe iz Beča o svom domu u Srbiji govorila: „… ispočetka godinama bilo je strašno. Uvek sam mislila još malo, pa ćemo se vratiti. Ali kako godine prolaze, kada su deca uz tebe, pa onda unučići, „prilegneš“ odnosno pomiriš se sa sudbinom.  U stvari, to su pomešana osećanja. Ne mogu rečima da definišem. Srećno se sećam svega, i onda kažem, dole u Srbiji mi je sve. Kuća u kojoj se osećaš opušteno, slobodno. Tu su grobovi naših roditelja, predaka. A opet, ovamo mi je život i sve što imam…“

Bračnom paru iz Švedske kuća u Srbiji jako nedostaje i jedva čekaju da prođe još tri godine, kako bi se vratili i penzionerske dane proveli u rodnom kraju. Napomenula bih da sam sa sagovornicima komunicirala onlajn. Moje iskustvo pokazuje da poštuju propisane mere i svi sa kojima sam pričala su ostali u inostranstvu.

Spisak kulturnog i ekonomskog doprinosa naše dijaspore i njen vitalni značaj za nas je mnogo veći i širi nego što može stati u novinarski tabak, a koliko smo toga istinski svesni?

Da li ste znali da je u periodu od 2010. do 2019. godine srpska dijaspora u Srbiji ostavila više od 25 milijardi evra? U nekim naslovima proglašavaju ih moćnijim od stranih kreditora, jer naši ljudi iz inostranstva šalju novac u preko 800.000 domaćinstava u Srbiji!

Tokom leta 2011. godine učestvovala sam u razgovorima sa ljudima iz inostranstva za projekat kojim je rukovodila antropološkinja prof. dr Dragana Antonijević. Profesorka je kasnije objavila antropološku knjigu „Stranac ovde, stranac tamo“. Upravo je to bila jedna od najčešćih izjava naše dijaspore sa kojom sam se i lično susrela. Priče o životu naših ljudi u inostranstvu su priče o teško stečenom novcu i podnošenju mnogih žrtava da bi došli do imetka.

Mnogi su morali biti razdvojeni od dece, i odrastanje bez roditelja je ostavilo traga i tugu u srcima. Uglavnom su radili i rade teške fizičke poslove. Zarađivalo se po cenu dobrog zdravlja, a potom nesebično delilo sa rođacima u matici.

Nikad neću zaboraviti kofere čokolada i originalne Barbi lutke poslate od tetke iz Švajcarske, ni flomastere u 20 nijansi, školski pribor i rančeve koji su stizali od ujne i ujke iz Austrije, kao ni da je prvi mobilni telefon u našoj porodici dobijen od rođaka iz Švedske.

Mislim da je većina nas u Srbiji imala takvo iskustvo i uvek ćemo im biti zahvalni i zato, kada je njima potrebna pomoć, naša vrata treba da budu širom otvorena i nikad zatvorena.

Autorka je master etnologije i antropologije