Seljaci ostali neravnopravni

Gospodin Goran Živkov, koji je u Vladi Vojislava Koštunice od 2004. bio zamenik ministra poljoprivrede, a u 2006. i ministar tog resora, sada ima ozbiljne zamerke na neke procese u tom sektoru, a koje je podržavao ili neposredno inicirao. U članku „Sporo ispravljanje starih nepravdi“ (Danas, 4. januara) naknadno prosuđivanje eks-ministra svodi se na to da model privatizacije poljoprivrednih kombinata nije dobar i da paori ne mogu doći do zakupa poljoprivrednog državnog zemljišta, iako im to novi zakon omogućuje.
Pošto se gospodin Živkov, kao i gospođa Dulić Marković koja je duže od njega bila ministar u istoj vladi, u tekućoj izbornoj kampanji ponovo kandiduju da vode ovaj vrlo značajan resor, svakako je od značaja osvrnuti se na to kako se ovaj tandem odnosio prema pitanjima koje Živkov kritikuje, a vezana su za njihovo delovanje dok su bili na čelu Ministarstva poljoprivrede. To se može videti iz njihove proklamovane agrarne politike sadržane u dokumentu „Strategija razvoja poljoprivrede Srbije“ koji je usvojen avgusta 2005.
Po pitanju privatizacije poljoprivrednih kombinata, odnosno prodaje društvenog poljoprivrednog zemljišta, g. Živkov sada kaže da je tu učinjena najveća greška i da je to zemljište trebalo „podržaviti“ i kao takvo izdati u višegodišnji zakup, a ne prodavati ga onima koji su u tom momentu imali novca. U zvaničnom dokumentu Ministarstva, u poglavlju III/7, razrađuju se aspekti privatizacije i ukazuje se na kvalifikacione kriterijume kupaca poljoprivrednih društvenih poseda, ali nijednom rečju ne dovodi se u pitanje osnovni model privatizacije. Ako je tandem Dulić Marković – Živkov tada imao primedbe na privatizaciju, nije bilo prekasno da utiču na dalje tokove u tom procesu. Do avgusta 2004, prema podacima Republičke agencije za privatizaciju, bilo je privatizovano nešto ispod jedne četvrtine poljoprivrednih kombinata, i to manjih. Njih dvoje, dakle, mogli su predložiti izmenu zakona. Mogli su uticati na izmenu modela privatizacije u poljoprivredi uslovljavanjem ostanka u Vladi, a mogli su i da ne uđu u nju ako njihov koncept nije imao izglede da bude sproveden.
U proklamovanoj agrarnoj politici daje se najveći značaj razvoju seoskih porodičnih gazdinstava. U istom poglavlju III pod 1 i 2 piše: „Porodična gazdinstva čine glavni tok poljoprivredne proizvodnje u Zapadnoj Evropi… U okolnostima orijentacije ka tržišnoj ekonomiji i ruralnom razvoju, komercijalna porodična gazdinstva su najprofitabilnija i u isto vreme grupa koja je najzainteresovanija za razvoj zajednice“ (misli se lokalne). Dalje se kaže da će se ova grupa seoskih gazdinstava razvijati na račun prenosa zemlje s agrokombinata i malih nekomercijalnih seoskih gazdinstava i da će država merama agrarne politike stimulisati ovaj proces. Od svega ovoga učinjeni su samo neznatni pomaci. U privatizaciji poljoprivrednih kombinata seoska gazdinstva nisu imala nikakvu šansu. U zakupu državnog zemljišta zastupljena su samo simbolično. Ostvarena je samo jedna kratkoročna stimulacija za povećanje poseda zemljoradnika (u međusobnom prometu zemljišta), ali bez značajnijih efekata.
U našoj tranziciji poljoprivrednog sektora do sada, umesto svega proklamovanog, dobili smo na jednoj strani desetinu velikih latifundista poput onih s kraja feudalnog i ranog kapitalističkog društva, a na drugoj strani i dalje je oko 700 hiljada malih seoskih gazdinstava s posedom od 3,5 hektara. Između tih latifundista, naših tajkuna, i malih zemljoposednika javlja se i grupa malih lokalnih tajkuna koji već poseduju na više stotina hektara zemljišta. Nijedna od tih grupa nije primerena evropskoj strukturi i veličini zemljišnog poseda, niti taj put vodi u tom pravcu.
Drugo pitanje o kojem eks-ministar polemiše, čini se sam sa sobom, jeste deo Zakona o poljoprivrednom zemljištu koji reguliše ravnopravno učešće seoskih gazdinstava pri izdavanju državnog zemljišta u zakup. Taj Zakon su upravo oni, gospodin Živkov i gospođa Dulić Marković, sačinili i predložili na usvajanje. Može se verovati da su imali dobre namere, ali neprofesionalan pristup, odnosno napravili su pravno nedorečen zakon. Seljaci su i dalje ostali u neravnopravnom položaju. Na do sada održanim licitacijama njima je pripalo tek svako četrdeseto katastarsko jutro. Sve ostalo zgrabili su tajkuni raznih provenijencija.
Komentarišući ova pitanja, potpisniku je manje je važno da dojučerašnjem ministru ukazuje na raskorak između zvanične politike čiji je i on bio protagonista i onoga što se stvarno dešavalo, već je osnovna namera ukazivanje na stanje koje iz takvog delovanja proizlazi. Danas u Srbiji u strukturi poljoprivrednih gazdinstava imamo dva osnovna trenda: nastajanje velikih zemljišnih posednika i dalje usitnjavanje seoskih gazdinstava u kojima se nalazi 85 odsto svih poljoprivrednih resursa (zemljište, stoka, objekti, mehanizacija). Ako se ne zaustave ti anahroni trendovi preovladaće latifundijski put i bićemo sve dalje od evropskog modela zvanog farmerski put, a Srbija će biti suočena s potrebom sprovođenja neke nove agrarne reforme.