Sličnosti između TV N1 i ruske Televizije Dožd

Koliko god da je desetina hiljada ljudi uspelo da stigne na obeležavanje prve godišnjice masovnog ubistva počinjenog na novosadskoj železničkoj stanici, mnogostruko više je izvođenje pesme „Cveta trešnja“ gledalo na svojim TV ekranima. Šta ako takve mogućnosti uskoro ne bude? Takođe, šta ako razumna inicijativa da se izvede otkup N1 i Nove S (uz Radar i Danas) bude ignorisana, uzevši u obzir da se izvršni predstavnici vlasnika nalaze na lukrativnom zadatku uništavanja sopstvenih medija?

„Neka novinari osnuju firme koje će biti finansirane donacijama ili pretplatom“, kažu inventivni građani. Međutim, šta ako se ta nova ostrva istinitosti ne probiju do kablovskih operatera koje je režim prigrabio upravo s razlogom da spreči romantične medijske inicijative? „Preći će se na sajtove i na YouTube“, sledi spreman odgovor potekao iz ubeđenosti u svemoć i svedomet interneta. Budući da svaki totalitarni poredak uglavnom dela po principu kopiranja – stvaranje je rizičan proces, a zna da zahteva i nezastrašen um – valjalo bi se podsetiti dokumentarnog filma „FŽck This Job“ (režija Vera Kričevskaja) o istorijatu moskovske televizije Dožd, prikazanog na festivalu Beldocs krajem 2022. godine…

Već iskusna medijska radnica Nataša Sindejeva, uporna društvena snalaživačica izbegla iz provincijske predodređenosti na prosečnost, se 2006. godine udaje treći put – ovaj put za mladog, privlačnog i uspešnog bankara Sašu Vinokurova, pobednika tranzicije. Svojoj ženi Saša poklanja poduhvatnu igračku, finansirajući TV kanal koji će ona izgraditi iz temelja, sa idejom da to bude „optimistična televizija za normalne ljude“ okrenuta kulturi, umetnosti, zabavi, ali i „infotejnmentu“ i nepretencioznim raspravama o društvenim fenomenima (Sindejeva je, zapravo, iza opne „lucprdosti“, vrlo ozbiljna igračica). Sledi svetska finansijska kriza u kojoj Vinokurov trpi priličnu štetu i TV Dožd (tj. Kiša), otvorena 2008. godine, se pretvara u legitimni izvor prihoda.

Godine 2011. se dešava samoubilački teroristički napad na aerodromu Domodedovo, i Dožd je jedini medij koji izveštava sa lica mesta dok na državnim televizijama idu reprize „Srećnih ljudi“… hoću reći, najavljene programske šeme. Iste godine, osokoljeni porastom gledanosti, eksperimentu nastrojeni novinari sa Dožda pokreću humorističku emisiju u kojoj popularni glumac razigrava fiktivne dijaloge premijera Putina i predsednika Medvedeva. Gledanost dalje skače, da bi najnovija, posebno subverzivna epizoda procurila do vlasnika moći i Doždu bila poslata ponuda koja se teško odbija: nemojte to emitovati, i dobićete ekskluzivni intervju sa Medvedevom (čitaj: „reketsku“ zaštitu). Stižu kritike da su se „prodali“, a Vera Kričevskaja, rediteljka potonjeg dokumentarnog filma, iz principa napušta posao producentkinje Dožda. Još uvek smo u 2011, kada se odvijaju parlamentarni izbori na koje se novinari Dožda prijavljuju kao kontrolori i beleže više slučajeva ubacivanja svežnjeva sa unapred zaokruženom listom Jedinstvene Rusije.

Vinokurov na protestima koji su usledili sreće mnogo svojih prijatelja iz moskovskog „kruga dvojke“ – miriše na pobedu nad zlom. Radi se, ipak, o maratonu a ne sprintu, i 2012. godine kreću protesti posle predsedničkih izbora na kojima se Putin vraća u kancelariju predsednika. Sada ima i policijskog nasilja, a reporteri moraju da se bore protiv sajber napada, sve vreme usmeravajući gledaoce ka sledećoj adresi na kojoj će se nastaviti prenos. Autorka dokumentarnog filma koja je, odljutivši se, tokom protesta ponovo počela da prati Dožd, kaže: „Tada sam shvatila. Tu ljudi ne dobijaju samo informacije o onome što se događa. Dožd čini i da se osećaju manje usamljeno“. Istraživački novinari otkrivaju blok vikend-vila u vlasništvu istaknutih članova Jedinstvene Rusije čija veličina ne može da se opravda prijavljenim prihodima. Gledanost raste.

Januar 2014. Nedelju dana nakon što je Dožd uživo pratio majdanske događaje, u jednoj emisiji biva usputno postavljeno pitanje inspirisano pradavnim razmišljanjem uvaženog komunističkog pisca i partijskog „linijaša“ o tome da li bi bilo humanije prema stanovnicima Lenjingrada da je grad 1941. godine prepušten osvajaču. Par dana kasnije, posle kontinuiranog režimskog sablažnjavanja nad promovisanjem izdaje, najveći satelitski operater NTV+ uklanja Dožd sa liste kanala, ograničavajući ga na nekoliko velikih gradova.

Nije dovoljno, i ubrzo Dožd biva sklonjen i sa skoro svih kablovskih operatera, čime ostaje na 60.000 od prethodnih dvanaest miliona gledalaca. Oglašivača je sve manje, a Sindejeva kaže: „Predstavnici kablovskih operatera su mi u nezvaničnim razgovorima rekli da su morali da pronađu bilo kakav izgovor – tehnički, ideološki, komercijalni, legalni – da raskinu ugovore“. Putin na jednom od svojih javnih nastupa ležerno tvrdi da nema pojma šta se dešava, niti ga zanima.

Vinokurov prodaje imovinu kako bi kanal nastavio da postoji. Ipak, donosi se neizbežna odluka da se, po preseljenju na internet, uvede pretplata na određene sadržaje. Sunovrat je nezaustavljiv, pošto je režim doneo odluku da Dožd „učini vrlo malim“ pre nego što pokrene intervenciju u Donbasu. U leto 2014. godine, novinari istražuju učešće ruske vojske u ratu na stranoj teritoriji, ali to sada vidi promil stanovništva. Ne vide se ni groblja na kojima su sahranjeni ruski vojnici, kao ni pokušaji da se razgovara sa porodicama poginulih, prekinuti napadima mladih muškaraca sa kapuljačama. No, broj pretplatnika – jer „kontent“ jeste fascinantan – naglo raste sa 15,000 na 50.000. Preko noći im se raskida zakup prostorija i niko ne sme da im izda nove. U decembru 2014. ekipa Dožda postavlja studio i emituje iz Natašinog stana. „Sutra ima da nas ukinu“, kaže glavni urednik.

Konačno pronalaze novi prostor u napuštenoj fabrici kristala koja je u međuvremenu postala nešto nalik pokojnoj zgradi BIGZ-a. Urednik kaže da su tada „počeli da se osećaju kao sektaši“, a jedna novinarka uviđa promenu atmosfere: „Ljudima je ovo postao celi život. Retko ko od zaposlenih ima funkcionalnu porodicu“. Druga novinarka kaže: „U nekom trenutku prestajete da primećujete razliku između posla i života. I taj trenutak naiđe neprimetno“. A onda kroz suze, o danu ponovnog pokretanja programa: „Hoću da moja zemlja izgleda kao lica ovih ljudi. Mislim da je to važno“.

Na ulicama se pojavljuju kompleksne plakatne konstrukcije na kojima je Sindejeva – uz „dežurne krivce“ poput NJemcova, Alekseja Navaljnog, osnivačice Pussy Riota Nadje Tolokonikove – označena kao strana agentkinja. Njemcov biva ubijen u februaru 2015. a na državnim televizijama ide blaženo besvestan program, vrlo poznat i onim građanima Srbije koji vole da provere šta se pušta na RTS-a u trenucima društveno sudbinskih događaja. Mladi novinari postaju iritirani svakom „lakom“ vešću ili prilogom, kolegijumi se pretvaraju u poprišta teških svađa, a kanal godinama životari uz pomoć nekoliko desetina hiljada redovnih pretplatnika (puno sadržaja se može pratiti i besplatno).

Dolazi se nekako do 2019. i protesta na kojima se traži da se nezavisnim kandidatima dozvoli da učestvuju na moskovskim lokalnim izborima. Novinari Dožda se uključuju u program iz marica, „lajv“ je „otključan“ i prati ga 23.400.000 ljudi, sve dok sajber napadi i policija koja upada u prostorije televizije ne uguše prenos.

Sindejeva počinje da dobija sudske pozive. Krajem decembra 2019. i verni gledaoci polako otkazuju pretplatu. Vinokurov hoće da ugasi kompaniju da ne bi morao da je proda nekoj medijskoj grupi koja će od Dožda napraviti rusku verziju televizije B92. Sindejevoj dijagnostikuju rak dojke. Razvode se.

Od proleća 2022, Dožd radi iz letonskog studija. Radio Eho Moskve, još jedan režimu suprotstavljeni, uz to dugovečniji i rasprostranjeniji medij, takođe biva oteran u egzil. Frekvenciju preuzima Sputnjik. Diktatura je postala monohromatska.

Autor je filmski kritičar i scenarista

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.