Izlazeći iz prodavnice jednog od mobilnih operatera setih se jednog mačora. Mačora kojeg Srđan Valjarević pominje u jednom od kratkih zapisa svog Dnevnika druge zime.
Naime, mačor se sasvim slučajno uselio u njegov stan. Prvo ga je, neko vreme, čekao ispred ulaza u zgradu. Potom ga je pratio do prodavnice, pijace i po kraju. A onda je, na ponudu da uđe, ušao i našao svoje mesto u stanu. Potpuno opušteno. Kao da je oduvek tu živeo. Izlazio je iz stana kad i Srđan, čekao ispred ulaza, ulazio zajedno sa njim.
A onda je, desetog dana, mačor stao kod vrata. Činilo se da mu se jako žurilo negde. Gazda je otvorio vrata. Sišli su liftom. Otrčao je do ulaznih vrata. Kada su se i ta vrata otvorila, odjurio je niz ulicu. I nikada se nije vratio.
„Čovek može samo da sanja o takvim odlascima“ – napisao je pisac na to.
A u prodavnicu tog mobilnog operatera ušao sam s idejom da sklopim postpaid ugovor jer nisam bio zadovoljan ponašanjem svog dosadašnjeg operatera. Hteo sam da uzmem neki fini telefon i započnem novu eru svog mobilnog telefoniranja. Nije šala! Posle više od deset godina kod prethodnog operatera ovo je stvarno izgledalo kao započinjanje nove ere.
Razgovor koji je usledio prenosim, skoro do u detalje:
– Izvolite!
– Hteo bih da napravim ugovor s vama i uzmem ovaj telefon koji imate u izlogu.
– U redu, morate mi prvo potpisati Saglasnost za pribavljanje izveštaja iz Kreditnog biroa, da proverimo šta možemo da vam ponudimo.
– Niste me razumeli, ne želim da mi vi ponudite, ja znam koji telefon hoću. Moje pitanje je kolika bi mi bila mesečna pretplata.
– Da, ali mi prvo morate potpisati saglasnost. Da proverimo šta možemo da vam ponudimo.
– Ja ne želim da „mi ponudite“. Ja sam kupac. Došao sam u prodavnicu i želim da izaberem šta ću da kupim.
– Pa ne može tako, gospodine. Moramo da proverimo šta možemo da vam ponudimo.
– Dakle, vi znate šta ja želim? Ili bi, možda, trebalo da to sam izaberem?
– Mi moramo da proverimo šta vi možete da uzmete.
– Zar ne bi trebalo da ja odlučim šta želim. U prodavnici sam, ili grešim?
– Žao mi je, ali ovakva je procedura.
– A kako ćete da proverite to „šta ja mogu“?
– Pa u sistemu.
– A otkud „sistem“ to zna? Je l’ vi to ulazite u moje bankovne račune?
– Ne, gospodine, Kreditni biro nama da izveštaj i mi, na osnovu njega, vidimo šta možemo da vam ponudimo.
– Dakle, dobijete izveštaj o mojim bankovnim računima?
– Nije baš tako. Na osnovu izveštaja vidimo samo šta možemo mi vama… Potpišite ovu saglasnost i dajte mi vašu ličnu kartu i još jedan važeći dokument.
– Kakav dokument? Lična karta nije dovoljna?
– Nije. Treba vam još neki dokument radi potvrde.
– A vi ne priznajete ličnu kartu Republike Srbije kao samostalan validan dokument?
– Ne. Aha, sad vidim, vi imate ovu „sa čipom“. Onda je u redu.
– Aha, znači, ona je validna?
– Da, da. Evo ovako, na osnovu izveštaja mi možemo da vam ponudimo ovaj telefon uz tu mesečnu pretplatu samo ako platite račun tri meseca unapred. Nažalost, vaš izveštaj je takav da ne možemo da vam ponudimo drugačije uslove.
– Ne razumem kako to sad? Imam novca na računu. Imam redovna primanja. Nikada u životu nisam bio u minusu. Ne otplaćujem nikakav kredit, niti sam ga ikad uzimao. Zašto sam ja nepodoban?
– Žao mi je, takav je izveštaj.
Okrenuo sam se i izašao.
Izlazeći pomislih na onog mačora. On nije ni svestan koliko je nepodoban. Jer može da odjuri niz ulicu i da se ne vrati. Jer on nema kredite. Ne uzima ih jer mu nisu potrebni. Ili zato što ih ne želi. Ili zato što smatra da je to zelenašenje. Njega sistem ne može da kontroliše. I on se ne dopada sistemu. Nema veze što pošteno radi i živi. Ne uzima kredite. Sumnjiv je. A da je samo znao koliko je važno da uzme neki kredit. Makar na pet godina. Koliko bi onda sve bilo lakše. A i mobilni operater bi imao mnogo veće poverenje u njega.
Ovako, on može da odjuri. Njega ništa ne kontroliše. A podobni ljudi mogu samo da sanjaju o takvim odlascima.
Autor je mirovni radnik
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
