Spavaćemo sutra i odustaćemo nikad

Četvrtak, 18. decembar

Dan je počeo u ritmu koji je već poznat, otvaranje skupa koji organizuje Adra, o mladima iz romske zajednice, brojni službeni sastanci, ali i datum koji nosi snažnu simboliku. Susret sa Sufijanom Ađalijem, predstavnikom UNHCR-a za Srbiju, podsetio me je koliko su pitanja migracija uvek više od statistike. Razgovarali smo o nastavku saradnje i o tome kako da zaštita prava migranata, izbeglica i tražilaca azila ostane u samom središtu institucionalnog delovanja. Oglasio sam se i povodom pritisaka na Romski nacionalni savet koji su dolazili iz dela civilnog društva, povodom romskog kandidata za člana saveta REM-a.

Kasno popodne proveo sam razmišljajući o tome ko su zaista ti ljudi koje susrećemo samo kroz predmete, spise i izveštaje, a čije su sudbine mnogo složenije nego što to papir može prikazati i kako se ideja dostojanstva često najjasnije vidi upravo tamo gde je najugroženija.

Kažu da ukrašavanje jelke na današnji dan privlači prosperitet i stabilnost u kuću i život, kupio sam jelku na Bajlonijevoj pijaci, u nadi da ću je ubrzo vratiti u prirodno stanište i upalio lampice. Kako sam nakon toga dobio ponovo neke pretnje i prijavio ih tužilaštvu, rekao bih da jelka baš i ne radi, ali neka stoji, ponosna i uspravna.

Petak, 19. decembar

Dan pun simbolike i gust prepodnevni raspored. Od susreta „od Danske do Kipra“ u EU kući sa kolegama i diplomatama, gde dočekujem vest „za jedan dan“ o ostavci četiri člana Saveta REM-a, do sastanka u Palati Srbija sa ministarkom Tatjanom Macurom. Razgovor o rodnoj ravnopravnosti, zakonu koji se mora vratiti, nasilju nad ženama i potrebi za zajedničkim, multisektorskim pristupom, ulozi institucija koje su prve na liniji zaštite, ali i verskih zajednica, pre svega Srpske pravoslavne crkve, kao partnera u prevenciji nasilja.

Između sastanaka, oglasio sam se o pritiscima na organizacije civilnog društva. Neke rečenice sam prepravljao više puta ne zato što nisu bile jasne, već zato što je važno da poruka bude čvrsta i odgovorna. Demokratija se ne brani tišinom.

Popodne je donelo još jedan zvaničan susret, razgovor sa Marcelom Peškom, šefom Misije OEBS-a u Srbiji. Dugogodišnja saradnja ima tu prednost da se ne troši vreme na formalnosti, već se odmah ulazi u suštinu.
Prazne ulice na povratku kući. Svi su krenuli ranije zbog slave. Odlazak kasno popodne na aerodrom po našeg NJujorčanina, nema stajanja i odlazimo na slavu u Smederevo. Spavaćemo sutra i odustaćemo nikad, što bi rekao Čeda Jovanović, ali nije prvi put.

Subota, 20. decembar

Buđenje u Smederevu i dan bez zvaničnih sastanaka, uz misli na one bliske kojih više nema odlazimo rano ujutru na groblje. Solidarnost dobija sasvim drugačiju težinu kada se posmatra izvan konferencijskih sala. Neki mali svakodnevni gest često znači više od velikih reči i politika. S druge strane, nekad je dovoljan pogled na X (društvenu mrežu) da se zapitam kako se tastaturom tako lako prelazi preko nečijeg dostojanstva. Borba za ravnopravnost ne može se voditi jezikom dehumanizacije. Često se zaboravlja da su najveći iskoraci u oblasti ljudskih prava dolazili iz dijaloga, a ne iz hajke.

Ne stižem uveče na novogodišnju proslavu prijatelja Bogdana Gecića, advokata, u bioskopu Balkan i ovim putem mu se izvinjavam.

Nedelja, 21. decembar

Nedelja kao jedini dan kada se tempo malo uspori, od jutarnje kafe u Skveru, sa prijateljima, komšijama, ali odgovornost ne nestaje. Ovo o odgovornosti koja ne nestaje sam stavio čisto da ne bude da pišem dnevnik bez petparačkih fraza. U autorskom tekstu za današnji Kurir pisao sam o važnosti dijaloga i poverenja. U društvu u kojem se poverenje potkopava javnim etiketiranjem, moralnim presudama i kampanjama progona, svi gube, bez obzira na to s koje strane se u datom trenutku nalaze. Upravo o tome. Obaveza nam je da budemo solidarni, ali solidarnost nije oružje. Solidarnost, bilo muška ili ženska, ne služi za disciplinovanje neistomišljenika, niti za javno targetiranje pojedinaca, „drugih“ ili tajno ogovaranje i izmišljanje afera. Prava solidarnost podrazumeva odgovornost, razumevanje i spremnost da se sluša.

Veče završavamo u punoj sali Sava Centra, na odličnom festivalu koji je organizovao Đukelić uz film „Izlet“, u režiji Nenada Pavlovića, po scenariju Jovana Popovića rađenom po knjizi Miće Popovića, njegovog dede, primeren tom letargičnom danu.

Spremam se za put. Sledeća dva dana provešću na terenu, što je i značajan deo posla jer ništa ne može da zameni susret, pogled i iskreni razgovor.

Ponedeljak, 22. decembar

Rani polazak, put ka Kragujevcu, vožnja pruža vreme za pripreme, ne samo za sastanke, već i za susrete, razgovore, nove teme. Kafa, kao i uvek kada putujem, na NIS-ovoj pumpi, uprkos sankcijama koje će nadam se uskoro biti ukinute.

Razgovor u Kragujevcu sa gradonačelnikom Dašićem i njegovim timom o rodnoj ravnopravnosti bio je konkretan i usmeren ka primeni, ne samo deklaracijama. Obilazak ambulante u Čumiću, prelepom malom mestu sa nestvarnom baroknom crkvom koju su inspirisali Sremci, po povratku iz seoba. Selo je sa lepo renoviranom školom i dvorištem u kome je uređeno etno selo. Razgovor u ambulanti sa mnogima, pa i sa divnim devedesetpetogodišnjakom, Tomom Živančevićem, domaćinom, koji se to jutro malo povredio na njivi. Slušam ga, učim i uživam u snazi njegovih reči, mudrosti, posvećenosti životu i porodici. Kasnije odlazimo u Institut za javno zdravlje, „Male pčelice“, razgovor sa zaposlenima, direktorkom, ljudima kojima je to mesto za život, govorimo i o deinstitucionalizaciji. Ulazak i u štalu, jer ustanova ima i svoje domaćinstvo, mnogo toga što preko 700 štićenika jedu, sami proizvode. Svako mesto nosi svoju priču i pokazuje kako se politike mogu pretvoriti u stvarnu podršku, naročito ženama u seoskim sredinama.
Ipak, razgovori sa građanima ostavljaju najjači utisak. Nema protokola, moraš biti spreman da čuješ kritike i pohvale direktno od onih za koje radiš, uz veliku odgovornosti koja se pojačava svaki put kada neko direktno iznese svoj problem.

Kasno popodne – nastavak puta ka Raški. Razgovor sa predsednikom opštine Raška i divnim ljudima koji su me dočekali u Savetovalištu za rani razvoj. Govorimo o uslugama koje se pružaju osobama sa invaliditetom, tu su i lokalni mediji, najavljuju nove usluge, a najznačajniji je razgovor sa Olgom, koja se, uz svoju majku, bori kao lavica. Prenoćište u hotelu, večera sa lokalnim jelima, kratki razgovori, sabiranje utisaka.

Utorak, 23. decembar

Grad sa posebnom energijom i značajem u koji dolazim od kraja devedesetih. Grad sa ponosnim građanima koji svoje različitosti čuvaju. Razgovori sa gradonačelnikom, predstavnicima Islamske zajednice, predsednicom Bošnjačkog nacionalnog veća, civilnog društva i medija potvrdili su koliko je važno biti prisutan na terenu. Sa nama je i Almir iz regionalne kancelarije Poverenika za koju sam se uverio da ima veliki značaj za građane Pazara.

Susret sa gradonačelnikom Nihatom Biševcem otvorio je teme pristupačnosti, položaja manjina i institucionalnih mehanizama zaštite prava. Razgovor sa dr Jasminom Curić bio je fokusiran, obrazovanje, kultura, informisanje i položaj žena u bošnjačkoj zajednici ostaju ključne tačke borbe protiv diskriminacije. Poseban utisak ostavio je susret sa muftijom dr Mevludom ef. Dudićem, razmena mišljenja, ali sa svesnom težinom trenutka, uz mnogo zajedničkih tačaka i planova. Poseta redakciji portala Free media i razgovor sa glavnom urednicom Amelom LJajić Bajrović, laureatkinjom Medijske nagrade za toleranciju institucije Poverenika i ovogodišnjom dobitnicom nagrade „Ličnost godine 2025“ Misije OEBS-a u Srbiji zaokružili su dan. Amela je primer kako profesionalizam i hrabrost mogu biti prepoznati i van lokalnih okvira.

Pronašao sam staru fotografiju mog dede Pavla Slavnića iz 1932. godine koji je tada bio u Novom Pazaru, na putu ka Jadranu. Verujem da je i on, kao ja sada, video koliko smo kao država bogati različitim kulturama, običajima, a da nam nedostaje još samo nešto malo posvećenosti i rada, za puno poverenje i za solidarnost, na kojoj i počiva Evropska unija ka kojoj idemo.

Sreda 24. decembar

Spremam se za gostovanje na Insajder TV kod Jugoslava Ćosića. Gostovanja u medijima su uvek odgovornost. Nekada i hod po minskom polju. Svaka reč može biti izvučena iz konteksta, drugačije protumačena, pretvorena u razlog za osudu ili etiketu, no navikao sam. Ovoga puta ta odgovornost je još veća jer nastupam iz pozicije poverenika, izabranim u Narodnoj skupštini, sa svim teretom i obavezom koju ta funkcija nosi.

Prošle su nepune tri nedelje od preuzimanja dužnosti. Tri nedelje u kojima je mnogo toga trebalo pročitati, savladati, proveriti, upoznati ceo tim. Procenti, brojke, statistike, podaci. Sistem u koji ulazim ne trpi površnost. Mnogo toga znam o ljudskim pravima, to je oblast kojom se bavim godinama, ali sada stalno sebi ponavljam: znanje više nije dovoljno samo po sebi. Odgovornost je veća kada govorite sa mesta nekoga ko je na čelu nezavisne institucije. Svaka rečenica mora biti tačna, odmerena, utemeljena ali i ljudska.

A Jugoslav ni malo „lak“ voditelj. Precizan, uporan, sa jasnim očekivanjem. Na latinskom bi se reklo scientia potentia est u znanju je moć. To je misao koja me i smiruje i obavezuje. Nema improvizacije. Samo priprema, koncentracija i iskren odgovor.

Veče je Badnje veče po katoličkom kalendaru. Imam mnogo prijatelja katolika i misli mi se spontano okreću njima.

Čestitam praznik kardinalu Nemetu nakon divne mise i poruka mira u crkvi na Neimaru u koju često odlazim, i zaista, bez fraza, želim mir, ljubav i ravnopravnost, ne samo kao prazničnu želju, već kao trajnu društvenu vrednost. Upravo ono zbog čega ovaj posao i postoji.

U kancelariji je danas bilo drugačije. Kolege su okitile jelku, u pripremi za „skrivenog Deda Mraza“ gde će nas, sa dvadesetak mlađe dece kolega, biti zavidan broj. Malo mi je žao što nisam mogao da učestvujem u tom malom ritualu zajedništva, ali poklon sam pripremio, sa „mukom“ sam ga kupio, u Partizanovom šopu, iako sam zvezdaš.

Četvrtak 25. decembar

Čestitao sam Božić svima koji ga slave, ali nekako mislim kako su praznici uvek trenutak nade, ali i prilika za tišinu u kojoj se čuju i teže reči.

Razmišljam i o poruci kardinala Ladislava Nemeta koja nije svečana, već poziv na odgovornost. Govor o kriku ranjenog čoveka, o siromašnima koji prvi snose posledice klimatskih promena, o ljudima kojima se oduzima dostojanstvo i pravo na normalan život, duboko se tiče i mog mandata. Jer ravnopravnost nije apstraktan pojam, ona prestaje tamo gde prestaje pravo na čist vazduh, zdravu sredinu, osnovnu sigurnost. Vazduh je zaista važan. Ne samo kao pitanje ekologije, već kao pitanje jednakosti. Oni koji najmanje doprinose zagađenju najčešće ga najviše udišu. I to je nepravda o kojoj institucije moraju da govore, čak i kada to nije popularno.

Ostatak dana posvećen je zakazanim novogodišnjim intervjuima za FoNet i Kurir. To je deo posla. Deo odgovornosti koju ova funkcija nosi sa sobom.

Znam da nekada deluje da je toga previše. Da su reči potrošene, a problemi isti. Ali verujem da je govoriti i slušati i dalje misija. Možda upravo kroz uporno insistiranje na razgovoru, na dostojanstvu svakog čoveka i na zajedničkoj odgovornosti za svet u kojem živimo, možemo da se približimo onome što nam najviše nedostaje istinskom dijalogu.

***
Rekao bih da sam u ovih nedelju dana pregledao i potpisao ili odobrio preko 200 odluka, zahteva za izjašnjenje, kao i dopisa građanima, institucijama, gde radimo na punoj ravnopravnosti u Srbiji. Bilo da su u pitanju sastanci u kancelariji sa timom, bilo oni na visokom nivou, razgovori sa građanima, vožnja noću ili kratki trenuci tišine u hotelskoj sobi, sve ove dane povezuje isto pitanje, da li institucije uspevaju da budu dovoljno blizu ljudima zbog kojih postoje? Odgovor se ne nalazi u jednom danu, ne nalazi se ni u ovom dnevniku koji sam vodio za Vas, gde sam preneo samo deo posla i života. Odgovor je u kontinuitetu ovakvih dana, meseci, godina, uz tri reči.

Poverenje.
Odgovornost.
Posvećenost.

Autor je poverenik za zaštitu ravnopravnosti

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.