Evroskepticima u Srbiji, izgleda, najviše smeta tvrdnja da „pristupanje Evropskoj uniji nema alternativu“. Na prvi pogled ova tvrdnja zaslužuje kritički osvrt, budući da je aksiomatsko pravilo svake dobre politike, pa tako i (naročito) spoljne, upravo u tome da bude koncipirana tako da u slučaju izmenjenih okolnosti može da računa na rezervna rešenja – povoljna, odnosno najmanje nepovoljna, za nacionalne interese zemlje u pitanju. Kritika koncepta „jedne alternative“ bila bi svakako mnogo blaža, ako bi autori tvrdnje o „EU bez alternative“ jasno naglasili i predočili javnosti kakve bi druge opcije došle u obzir.
Tada bi se, najverovatnije, prethodna tvrdnja korigovala stavom da „pristupanje EU za Srbiju nema valjane alternative“, odnosno da su sve druge opcije po svojoj sintetskoj vrednosti znatno manje kredibilne i da su po blagotvornosti uticaja na dobrobit zemlje daleko iza svih drugih rešenja. Ovakvu tvrdnju ne bi bilo naročito teško dokazivati, ako se analizi spoljnopolitičke strategije zemlje priđe široko otvorenih očiju i sa razumevanjem procesa i trendova u međunarodnoj politici.
Da su u globalizovanom svetu male države onoliko (bez)značajne koliko su uključene u regionalne i kontinentalne integracije, stav je koji je verifikovan u teoriji i u praksi. U prilog tome govore dva paradigmatična aktuelna slučaja: jedne članice, Grčke, i jedne nečlanice Evropske unije, Islanda. Grčka je ušla u vrtlog strahovite unutrašnje krize koji bi, bez intervencije i solidarnosti EU, mogao da razvoj zemlje vrati decenije unazad i teško naruši njenu unutrašnju stabilnost sa nesagledivim posledicama.
Iako frustrirano stanovništvo ove zemlje svojim glasanjem još ne pokazuje da je u potpunosti razumelo da je postepen i mukotrpan oporavak uz stezanje kaiša daleko bolje rešenje od bankrota i, posledično, enormnih unutrašnjih turbulencija, nema sumnje da bi se najlošiji scenario odavno dogodio da Grčka nije član EU. Ako ipak zadrži prisustvo duha i ne upusti se u političke avanture bez povratka, pre ili kasnije Grci će verovatno shvatiti da ih je od najgoreg sačuvalo baš članstvo u Uniji. Racionalniji i hladni Islanđani – takođe suočeni sa pretnjom bankrota – vrlo brzo su razumeli da je ulazak u EU izlaz iz krize i rešenje za njihove probleme, iako su mnogi standardi ove zemlje čak i daleko iznad same integracije kojoj žele da pripadnu. Stabilnost sopstvenog razvoja stavili su iznad svih drugih konsideracija, došavši do zaključka da za njih „EU nema alternativu“.
Pokušajmo, imajući u vidu prethodne primere, da pogledamo kakvi su danas kod nas osnovni spoljnopolitički prustupi u igri, svodeći ih namerno na simplifikovano razdvojene i ogoljene iskaze:
Prvi pristup je ubrzani i beskompromisni hod ka evropskim integracijama koji donosi nova tržišta, ekonomski oporavak, sazrevanje demokratije i povećanu bezbednost. Ne zaboravimo da je odavno empirijski potvrđena tvrdnja da „demokratije međusobno ne ratuju“. Pripadnost klubu najrazvijenijih zemalja sveta u kojoj se poštuju i podstiču kulturne i sve druge različitosti, u kojoj jačaju ideje socijalno odgovorne tržišne privrede i u kojoj vladaju pravila solidarnosti sa članicama, ne samo u ekonomskom nego i u političkom pogledu.
Ovakva alternativa uključuje izvesnost većeg razumevanja za sve argumente u rešavanju istorijski nasleđenih problema (Kosovo), kao i izvesnost svakovrsnog unapređenja regionalne saradanje. Članstvo u EU donosi dugoročnu ravnotežu i stabilnost na balkanskim prostorima. Pored privrednog jačanja, uvećanja stranih investicija i poboljšanja standarda stanovništva, obećava i definitivnu „normalizaciju” međunarodnog položaja Srbije i uklanjanje predrasuda o njoj koje su stvorene politikom vođenom 90-ih godina. Na kraju, ali možda i najvažnije, ova alternativa jača demokratiju, vladavinu prava i uklanja istorijske naslage sklonosti ka autoritarnim modelima vlasti i upravljanja. Jednom rečju, prihvatanje i jačanje ovakvog pristupa donelo bi zemlji stabilnost i boljitak.
Drugi pristup koji je u Srbiji u opticaju karakteriše nejasnost, lutanje i konfuznost. On gleda evropsku integraciju Srbije kroz isključivo utilitarističke naočari. Dobro je biti u Evropskoj uniji, jer je to linija koja pobeđuje, jer donosi novac i fondove. U ovakvom shvatanju procesa evropske integracije Srbije ne vidi se razumevanje evropskih vrednosti, demokratije i solidarnosti, kao temelja te integracije. Takva alternativa podrazumeva jalovo koketiranje sa istovremenom pripadnošću Evropi i evroazijskom prostoru i tamošnjim integracijama, a ne razume da takav put vodi u ćorsokak i u tunel bez svetlosti na vidiku.
Dajući prednost ideološkim činiocima i pogrešno shvaćenoj tradiciji, ona objektivno Srbiju udaljava od Unije bez obzira na to što, pragmatički, „ne beži od EU“- jer tamo želi da ide – „pod našim uslovima“. Ovakav pristup nije naročito sklon maksimalnom korištenju mogućnosti diplomatije, a nije imun ni od izazivanja nestabilnosti kao sredstva ubeđivanja stanovništva, političkih suparnika ili susedstva. Sve što bi ovakva alternative mogla da donese zemlji su nestabilnosti i neizvesnost.
Srbiji je potrebno da energičnije nego ikada nastavi put ka Evropi na linijama prvog pomenutog pristupa, još energičnijim uklanjanjem svih prepreka koje mu stoje na putu – a kojih nije malo – kao i uključivanjem u njegovu realizaciju, novih i svežih (koalicionih) snaga kao i ljudi od znanja iz svih oblasti.
Autor je profesor međunarodnog prava u penziji
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
