foto (BETAPHOTO/Predsedništvo Srbije/Dimitrije Goll)Nije ovaj uvod ni u kakvoj vezi sa naslovom a ni sa tekstom koji sledi, a ipak moram da sa vama podelim ove suze koje mi je izmamila studentkinja Pravnog fakulteta govoreći o svojem odnosu prema iskustvima poslednjih sedam meseci koje je provela u zgradi fakulteta sa ostalim pobunjenim kolegama. Izgovorila je to na ivici plača a opet pokazujući svu hrabrost i istinoljubivost mladosti i ja sam ponovo, kao ko zna koliko puta do sad, zaplakao.
Nije ovo obojena revolucija, predsedniče svojih glasača, ovo je revolucija dobrote i mladosti. U stvari, nije ni revolucija već povratak dobroti, ljudskosti i normalnosti, a da smo nekad bili dobri normalni ljudi dokaz su i ove suze. Za one koji nikada nisu bili dobri, normalni ljudi, to jeste revolucija, a o svemu tome kakvi smo bili i kakav nam je rezultat u nastavku.
Otrovna smeša srpske nacionalističke elite sa svojim neproglašenim ideologom Dobricom Ćosićem, da ne nabrajam sve autoritete (upitne i neupitne) oko njega, i novoproglašeni socijalisti iz tvrde struje u KPS kao budući nacionalsocijalisti-radikali, zajedno su rasturili bivšu nam zemlju Jugoslaviju koja je imala biti uređena onako kako su oni zamislili ili će nestati u vatri i krvi.
Ta je otrovna neprirodna smeša imala ostvariti ciljeve i jednih i drugih u toj „Igri prestola“, a veru da će prevariti i iz toga više za sebe privrediti imali su i jedni i drugi. Ta intelektualna nacionalistička elita, i na sve spremna da se na vlasti zadrži, politička elita. Demokratija, empatija, ljudskost, odnos prema generacijama koju su Jugoslaviju uz velike žrtve gradili zatrpani su propagandom mržnje i prljavim akcijama koji su imali pomoći otpočinjanju ratova i rasturanja zemlje, pa ko više zgrabi, valjda je to bila logika ovih crveno-crnih ideologa i društveno političkih koalicija.
„Služba“ već odavno van kontrole institucija i odavno u domenu negativnih plastičnih deformacija kojima je sebe utvrdila kao partijsku vojsku na tajnim zadacima radila je „200 na sat“, kako je već i opevano a bogami i odigrano na kostima nevinih žrtava ovog orgijanja, koje politički naslednici devedesetih prizivaju i sanjaju i dan danas. Da li je ta otrovna smeša uz propagandne fanfare podaničkih uvlakačkih medija mogla proizvesti išta drugo do poniranja u siromaštvo, nesreću, zločin van i unutar Srbije i opšti prezir civilizovanog sveta?
Ne sumnjam da bi odgovori na ovo pitanje i dalje bili veoma šaroliki i relativizujući što mi (nam) samo kaže da kosti iz ormara i prljavština sabijena pod tepih naše savesti još nije na redu i da veliko spremanje tek predstoji. Možda će generacija mladih ljudi koja je podigla Srbiju na noge i otpočeti to veliko spremanje, jer nemaju nikakvog razloga da nose teret koji nisu tovarili.
Predsednik svojih glasača jedan je od odgovornih unesrećitelja Srbije devedesetih a priliku koju je dobio 2012. da se iskupi i odista pokaje za zlo koje je instruirao nije iskoristio. To što je inicirao izgradnju nekakvih kilometara puteva po trostrukoj ceni u zamenu za potpuno nekontrolisano vladanje svime u ovoj nesrećnoj zemlji samo je uvelo nove partnere u ovu otrovnu smešu poput međunarodnih i domaćih kriminalnih grupacija.
Spomenik jednome od aktivnih učesnika, propagatora i korisnika ratova devedesetih Draganu Markoviću Palmi, što se mene tiče, adekvatan je liku i delu. Potpuno je uspešan u odnosu na zadatu temu, bez obzira da li je sasvim tako planiran ili je u celu priču njegovo veličanstvo „slučaj“ umešalo prste, kao i predsednik svojih glasača iz očigledno neutažjive želje da svima gurne prst u oko i otvara ovo ili ono ne bi li svečanim slikama na naslovnim stranama odvratnih kvazimedija održao sopstvenu iluziju o sopstvenoj veličini.
Otuda je ovaj „kao spomenik“ tek startna tačka za nova učitavanja i dorade koje će vreme doneti. Predlažem da u tom ključu umetnici predlože i spomenik Aleksandru Vučiću koji bi se postavio ispred stare železničke stanice a da građani i umetnici potom u jednom kontrolisanom procesu taj spomenik i dovrše kako će nesumnjivo dovršiti i onaj spomenik u Jagodini. A o potrebi da se izgradi i na koji način „Muzej zla“ sa osvrtom na devedesete nekom drugom prilikom. Možda bi tako rasklonili mnoga spomenička strašila sa naših ulica. Do slobode!
Autor je vajar
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
