Sramota u Mionici

Međutim, događaj koji se u predvečernjim satima odigrao u selu Rajković, u kome su se nalazila biračka mesta 30 i 32, po svom intenzitetu, značaju i riziku koji je se sobom poneo, sigurno se nalazi na prvom mestu.

Nekako sam se pred prvi mrak sa svojim stranačkim prijateljima našao upravo tu, ispred pomenutih biračkih mesta. Prvi napad „crnokušuljaša“ sa maskama preko lica već se bio odigrao. Polomljene su glave i napetost je u vazduhu. Tu su meštani, studenti, žene, deca. Kod nekih strah, a kod drugih rešenost da se muški obračunaju sa nasilnicima. Neki od nas starijih smo se poslednji put tukli još u osnovnoj školi. Ne znam da li je na nas Vučić mislio kada je pominjao „batinaše“ koje su studenti pozvali kao goste, one koji će se obračunavati sa njegovim „dobroćudnim“ i „lepo vaspitanim“ stanovnicima zatvora i popravnih domova.

U jednom trenutku, na oko sto metara razdaljine, ponovo se pojavljuju ti „pristojni momci“ u crnim jaknama i crnim fantomkama. Bilo ih je oko četrdeset, i izgledali su tako miroljubivo i bezopasno, da su meni noge počele da se tresu, onako same od sebe.

Vapaji za policijom nisu davali rezultat, osim ako u to ne računamo dva automobila koji su dovezli golobrade mladiće u policijskim uniformama. Odmah su nam saopštili da oni ne mogu ništa: „Kako mi da vam pomognemo?“. Skupili su se u jednom ćošku i odatle nisu mrdali. A horda huligana sa raznolikim hladnim oružjem u rukama nam se približavala.

Neverovatno je kolikom brzinom se broj građana povećavao. Svi su već pozivali svoje u pomoć. S druge strane, očito, stiže naređenje da se huligani povuku, jer nas je sad već previše. Ulaze u luksuzne crne automobile bez tablica i sklanjaju se. Jedna grupa od njih desetak, ostaje u obližnjoj kafani, iz koje uskoro počinju da lete flaše na ljude koji stoje ispred. I tako počinje tuča građana sa „crnokošuljašima“. Lete flaše, stolice, saksije, letve. Kafana je demolirana, a huligani saterani u ćošak.

I tada, uz zvuke trube, stiže Ivicina „konjica“, desetina policijskih automobila, kombija, i u njima policajci koji izgledaju mnogo opasnije od onih osam golobradih mladića u uniformama koji su stajali, i sami preplašeni, tamo negde u ćošku.

Pridošli policajci se potpuno stavljaju na stranu onih koji su sukob izazvali. Nije nikakva tajna, kako kažu meštani, da su to već okoreli kriminalci koji su regrutovani za taj dan, kao što su bili regrutovani i u prethodnim sličnim prilikama, u Zaječaru, Kosjeriću, ili tokom studentskih protesta u Valjevu, Novom Sadu, Beogradu i mnogim drugim mestima. Policija ih je ubacila u dobro obezbeđene kombije i odvezla u nepoznatom pravcu. Teško da će iko od njih biti procesuiran. A i šta bi im značila još jedna optužba na desetine koje već imaju?

Ne znam da li je nešto slično zabeležila srpska istorija. Državna policija, sa „državnim“ kriminalcima, protiv svog golorukog naroda. U svoj toj napetosti nisam bio jedini koji je i suzu pustio.

E, pa ministre Dačiću, ovog puta si baš preterao! Šta još treba da uradiš da bi dobio naklonost predsednika? Kolika je i kakva ta „ljubav“ prema njemu? Ako nije ljubav, kolika su i kakva to politička, ili, ne daj bože, kriminalna (ne)dela, koja te teraju na toliku snishodljivost i poltronstvo prema predsedniku?

Sve strašno podseća na likove u pripoveci „Aska i vuk“ našeg nobelovca Ive Andrića. Aska mora da igra. Ne prestaje. Jer dok igra, ona je živa. Kada prestane vuk će je pojesti. U ovoj podeli likova Dačić, iako ministar policije, sigurno nije vuk.

Autor je profesor Univerziteta u Beogradu, potpredsednik Demokratske stranke

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.