Srbija je diktatura u svemu osim u nazivu

Na jednom viralnom privatnom snimku, negde u Srbiji početkom novembra 2025, vidi se grupa starijih žena kako stoje oko mlađe žene koja im deli novac. One strpljivo čekaju dok žena broji novčanice i uručuje im dnevnicu – nagradu za poslušnost. Nešto malo novca i sendvič kao naknada za oduzeto pravo na posedovanje ličnosti.

Na drugom snimku gledamo ženu kako leži na putu, oblivena krvlju. Nailazi automobil Hitne pomoći, ali se – na zaprepašćenje okupljenih – ne zaustavlja. U vozilu sede dvojica zdravstvenih radnika sa fantomkama na glavi. Ne reaguju na pozive za pomoć; prolaze pored unesrećene kao pored otpatka i nestaju u noći.

A zatim pratimo sudbinu narodnih poslanika. Da se podsetimo šta je poslanik: to je jedan od najvažnijih stubova države. Bez parlamenta nema demokratije, a bez demokratije nema slobode. Poslanik je glas građana i njihova prva linija odbrane od samovolje vlasti.

Dok grupa opozicionih poslanika hoda ka zgradi Narodne skupštine, obrušava se na njih nekoliko desetina muškaraca i žena koji počinju da ih guraju, gađaju, vređaju, šamaraju. LJudi u crnim kapuljačama kreiraju atmosferu linča. Poslanici se povlače, dok policajci – svedoci napada – skreću pogled i okreću leđa kako ne bi „videli“ izvršenje krivičnog dela. Napad na poslanika je napad na službeno lice. Ali u Srbiji 2025. godine zakon važi samo za nezaštićene.

U sva tri primera vidimo društvo u kojem je kleptokratska priroda vlasti, kroz silu, ucene i pretnje, preuzela potpunu kontrolu nad državom. Vidimo ljude koji se ne kriju dok vrše nezakonite transakcije. Vidimo činovnike u fantomkama koji su dužnost služenja građanima zamenili službom mafiji. Vidimo policiju koja iz straha predaje svoja ustavom garantovana ovlašćenja kriminalnim falangama. Vidimo državu koja, umesto da štiti, od građana otima slobodu, imovinu, pravo i ličnost.

Prošlogodišnji nobelovci iz ekonomije, Daron Asomoglu i Džejms A. Robinson, u knjizi „Zašto nacije propadaju“ (2012) opisuju društva kao inkluzivna ili ekstraktivna. Inkluzivna društva imaju široko dostupne institucije, jednake šanse za učešće i napredovanje i jasna pravila koja ograničavaju moć vlasti u korist građana. Nasuprot njima, ekstraktivna društva funkcionišu tako da mala grupa preuzima sve poluge moći i koristi institucije kao alat sopstvene koristi, dok većina ostaje isključena iz odlučivanja i zaštite koju bi država trebalo da pruža.

Kada čitate Acemoglua i Robinsona, pomislite da pišu o zemljama negde daleko. A onda pogledate Srbiju – i shvatite da sve te teorije dobijaju konkretno, brutalno lice. Građani Srbije danas žive u sistemu koji je formalno demokratski, ali suštinski ekstraktivan do srži. U zemlji koja ima sve forme demokratije, ali nijednu njenu funkciju.

Formalno, Srbija ima prerogative savremene demokratije: ustav, podelu vlasti, nezavisna regulatorna tela, medijski pluralizam i višepartijski sistem uobličen kroz izbore i parlament. Ali ni jedna od tih institucija više ne služi svojoj svrsi. One su obesmišljene, izvrnute, svedene na dekor. U njima više nema ni minimuma demokratskog, pluralističkog ili transparentnog kapaciteta.

Srbija danas živi realnost koja se u političkoj teoriji naziva: zarobljena država, kompetitivni autoritarizam, ili – ako govorimo jasno – diktatura u svemu osim u nazivu.

Kada ne postoji nijedan pravni mehanizam kojim se može osporiti odluka vlasti; kada policija ne izvršava svoje ustavne obaveze; kada sudovi oslobađaju nasilnike i rade po nalogu izvršne vlasti; kada su mediji, vojska i pravosuđe pod potpunom kontrolom jednog čoveka – onda je to zarobljena država u kojoj je volja vlastodršca iznad svakog zakona.

Teško je racionalizovati da u jednoj državi u srcu Evrope kriminalna grupa fizički zlostavlja narodne poslanike na ulazu u zgradu parlamenta. Sve što smo učili u školi o državi, pravu, institucijama, pada ničice pred činjenicama koje pokušavamo da razumemo. Gde je greška? Da li smo sve ove godine učili laži? Gde je nestala država o kojoj smo učili od vrtića do univerziteta? Zar smo toliko nehajni? Zar nam ništa od naučenog ne znači? Da li smo zaista došli do tačke u kojoj bez borbe predajemo državu lopovima?

Pre pet stotina godina, o istim dilemama pisao je Etijen de la Boetije. Društvene okolnosti u Francuskoj primorale su ga da napiše esej „Politika poslušnosti: Rasprava o dobrovoljnom ropstvu“ (1577), u kojem se bavio razlozima zbog kojih ljudi dobrovoljno pristaju na potčinjenost, dajući tiraninu moć da vlada nad njima. On je tada, pre pet vekova, postavio pitanje koje u srpskom društvu odzvanja i danas:

„Kako se dešava da toliki broj ljudi, toliko sela, toliko gradova, toliko nacija, ponekad trpi pod jednim tiraninom koji nema drugu moć osim one koju mu sami daju?“

Autor je politikolog

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.