Srbija može da nađe svoj put za izlazak iz krize

Jedan od predloženih modaliteta, ako ne i jedini, je i prelazna vlada, gde je već bilo polemika o tome da li je reč o ekspertskoj vladi, vladi u kojoj sede predstavnici svih parlamentarnih partija, kao i ograničenjima različitih rešenja. Takođe, ono što je opozicija nazvala „vladom narodnog poverenja“ nije dalo odgovore na sva pitanja ili nedoumice.

Izvesno je da prelazna vlada nije jedino rešenje, iako zagovornici o njemu tako govore. Ne ulazeći u to da li je iko to i tvrdio, osvrnuo bih se na predloge gospodina Fatića, odnosno zašto mislim da ih treba uzeti sa rezervom, ali ne potpuno odbaciti njihove elemente. Naime, ishodi u tri slučaja koji su navedeni su posve drugačiji, i a sama rešenja ne odgovaraju kontekstu današnje Srbije. Takođe, ni u jednom od tri slučaja ne radi se o direktnoj demokratiji.

Island – neuspešna reforma

Slučaj Islanda jeste poznat kao dobar pristup u pisanju novog ustava kroz uključivanje građana (što Srbija nije imala pri donošenju Ustava 2006. godine). Ipak, teško je o iskustvu Islanđana govoriti kao „uspešnom primeru“. Model koji je primenjen je svakako inovativan i participativan, ali uspešan nije, jer 14 godina kasnije ustav nikada nije promenjen.

Naime, 2008. pokrenuti su protesti nakon finansijske krize zbog načina na koji se Vlada nosila sa njom, i opšteg nepoverenja u partije, ali ustavna reforma započela je kasnije. Tačnije, otpočeo je njen pokušaj. Iako je udruženje Anthill organizovalo forum sa 1500 građana, ideja za formalizaciju procesa je došla od političkih partija, odnosno Vlade koju su činili socijaldemokrate i zeleni. Parlament je nakon toga usvojio zakon kojim je ustanovio savetodavnu Ustavotvornu skupštinu, a u prvom koraku nasumice izabranih 950 članova Nacionalnog foruma (uzimajući u obzir reprezentativnost društva) trebalo je da dâ ideje za novi ustav i vrednosti koje će on odražavati. Nacionalni forum trajao je samo jedan dan. Nakon toga došlo se i do izbora za savetodavnu Ustavotvornu skupštinu od 25 članova.

U ovom procesu važnu ulogu imao je i Vrhovni sud, koji je poništio izbore za Ustavotvornu skupštinu zbog žalbi na izborni proces. Ovo svedoči o vladavini prava koja je odlikovala ceo proces, uprkos političkoj krizi u kojoj se Island našao. Rešenje je pronađeno u tome da je Parlament umesto Ustavotvorne skupštine pojedince koji su pobedili na izborima imenovao u Ustavni savet, sa nepromenjenim zadatkom. Nakon što je ovaj savet izradio predloge, oni su na neobavezujućem referendumu bili formulisani u šest pitanja, od toga da taj predlog bude osnova novog ustava, preko pitanja o uspostavljanju državne crkve, nacionalizacije privatizovanih prirodnih resursa, izbornog sistema, do referenduma. Odgovor na svih šest pitanja bio je pozitivan.

U raspravama u konačnim ustavnim rešenjima Island je dočekao i nove parlamentarne izbore 2013. godine koji su završeni pobedom protivnika novog Ustava uprkos pozitivnom ishodu referenduma samo šest meseci ranije. Izbori su imali najnižu izlaznost od samostalnosti Islanda sa neverovatno visokih 81,5%. Izlaznost na referendumu o ustavu bila je nešto ispod 50%. No, podrška javnosti novom ustavu nije opadala do dan-danas (u julu 2024. godine 53% građana reklo je da želi nov ustav u skladu sa predlogom iz 2012), ali ustavna reforma nije uspela.

Poljska

Slučaj Poljske može se oceniti kao uspešan, ali za početak treba reći da je od „dogovora“ 1989. do donošenja tj. usvajanja ustava Republike Poljske prošlo osam godina, s obzirom da se to desilo 1997. godine. Istina jeste da je Vlada komunističke Poljske pokrenula okrugli sto sa predstavnicima (tada zabranjenog) sindikata Solidarnost, i drugim opozicionim grupama. Za poljsku tranziciju i početak ovih pregovora važna je bila i jaka podrška Katoličke crkve, kao i pritisak Zapada koji je podržavao Solidarnost. Takođe, ovaj pristup podrazumevao je pristanak obe strane na razgovore i promenu pozicija.

Ovde nema govora o direktnoj demokratiji, jer govorimo o političkom dogovoru koji su postigli predstavnici političkih partija, sindikata i organizacija. Direktnog građanskog učešća u ovom procesu nije bilo na način koji se može okarakterisati kao direktna demokratija. Ishod procesa bili su ustavni amandmani (takozvana aprilska novelizacija) koji su omogućili implementaciju dogovora. Tri godine kasnije tzv. Mali ustav se sastojao u promenama važećeg Ustava, da bi novi bio usvojen tek kasnije.

Takođe, dogovor sa okruglog stola nisu bili „korektni izbori“, jer oni nisu bili u potpunosti demokratski uzimajući u obzir činjenicu da je donji dom parlamenta Sejm imao garantovanih 65% mesta za vladajuće grupacije i 35% za opozicione grupe. Novoformirani Gornji dom imao je slobodne izbore. Prvi u potpunosti slobodni izbori došli su dve godine kasnije, u oktobru 1991.

Srbija nema neke od važnih elemenata promene u Poljskoj. SPC za sada u najmanju ruku pokušava da bude neutralna, zapravo podržavajući vlast, uz određene glasove koji se tome suprotstavljaju. Podrška Zapada koju je poljska opozicija imala u Srbiji izostaje, dok je o promeni stavova vlasti suvišno govoriti. Takođe, Solidarnost je imala široku podršku građana u štrajku, a takav politički subjekat kakav je bila Solidarnost sa svojim liderstvom u Srbiji ne postoji.

Venecuela

Venecuelansko iskustvo iz 1999. godine se teško može opisati kao „zaobilaženje postojećih političkih struktura“ s obzirom da je on Čavez kao predsednik bio njihov deo. Čavez je jednostavno iskoristio mogućnost dekreta kojim je raspisao konsultativni referendum sa dva pitanja – jedno se odnosilo na izjašnjavanje o ustavotvornoj skupštini, a drugo o proceduralnom sprovođenju kroz predlog predsednika. Iako je podrška za oba pitanja bila 86 odnosno 92%, na ovaj referendum izašlo je manje od 40% građana.

Izbori za Ustavotvornu skupštinu jesu sprovedeni na drugačiji način od klasičnog proporcionalnog kakav je u Srbiji na snazi, kako bi se postigla ravnomerna zastupljenost cele Venecuele uključujući i autohtone narode. Na ovim izborima su učestvovale političke partije, a na kraju je od 131 člana skupštine bilo svega 10 članova van Čavezove koalicije. Dakle, ova Skupština bila je gotovo jednopartijska, a svojim odlukama pomogla je Čavezu da gotovo potpuno preuzme kontrolu nad političkim sistemom Venecuele.

Ne ulazeći u kvalitet konačno usvojenog ustava, niti u konflikte tokom rada Ustavotvorne skupštine, ovaj proces, kao i politički život Venecuele, bili su pod dominacijom Čaveza (na poziciji predsednika). Opet, ne ulazeći u karakter njegove vlasti i tadašnjih ustavnih reformi, za situaciju u Srbiji dominacija jednog čoveka barem nije primerena za izlaz iz krize, ako ne i više od toga. Takođe, činjenica da je novi Ustav na referendumu dobio podršku uz izlaznost svega 44% birača govori o tome da se ne radi o širokom konsenzusu.

Da rezimiram, ove modele ne treba zvati modelima direktne demokratije, jer oni to nisu. Direktnu demokratiju ne treba mešati sa participacijom građana što je primereniji termin za iskustvo Islanda recimo. Takođe, ne treba mešati ni direktnu demokratiju sa direktnim izborima gde birači imaju mogućnost glasanja za kandidate, što je bio slučaj u Venecueli. Poljsko iskustvo takođe nije iskustvo direktne demokratije koju ne treba mešati sa dogovorom u pregovorima. Ovi modeli nisu pretendovali na „radikalno rekonstruisanje pravosuđa“, to nije bio fokus njihovog rada, ali jesu radili i to u nekim slučajevima (u Venecueli recimo).

Ono što jeste važno je da sva tri modela, bez obzira na njihovu uspešnost ili primenjivost u Srbiji, dele jednu stvar – ustavnu reformu kao fokus. U Srbiji pak to nije tema, i sami studenti od početka nigde nisu tražili redefinisanje ustavnog okvira, već njegovo poštovanje. Konkretni problemi i leže u nepoštovanju ustavnog okvira, lošem sudstvu i neradu institucija, ali ona najvećim delom nisu posledica lošeg ustavnog okvira. Ustavni okvir je jasan, i u skladu sa njim su studenti i skovali sintagmu „nenadležna predmetna institucija“. Jedan od studenata FLU je to i potvrdio rekavši „Ustav je naše oružje“.

Na kraju, jedan od modaliteta za izlazak iz krize jeste i ono što se desilo u Makedoniji uz posredovanje Evropske unije, ali u ovom trenutku EU ne pokazuje interese da bude ozbiljan posrednik u izlasku iz političke krize u Srbiji. Imajući sve to u vidu, ali i dobre elemente iz dosadašnjeg iskustva širom sveta (pa i tri koja gospodin Fatić navodi), traganje za odgovorom i najboljim modelom treba da se nastavi. Ono oko čega ne bi trebalo da bude sporenja je široko učešće građana u budućim poduhvatima. Prethodni meseci nam govore da to jeste moguće, i svako ko pretenduje da reformiše institucije i vrati ih u ustavne okvire mora to da razume.

Autor je politikolog i student master studija na Goldsmiths univerzitetu u Londonu

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.