Srbija u borbi sa samom sobom

Petar Pajić je, u ova četiri stiha ili aforizma, kako god, uhvatio dvesta godina srpske sudbine. NJegove reči nisu poetska slika, već dijagnoza kolektivne psihe koja se ponavlja generacijama. Najveća opasnost ne dolazi spolja. Ona dolazi iznutra – od onih koji bi trebalo da budu saveznici. Borba za slobodu prečesto se pretvarala u bratoubilački rat.

„Tamo gde je bilo klanje, Srbi zovu Radovanje.“ To je nas paradoks. Pajić otkriva genijalan mehanizam preživljavanja. Kako izdržati neizdrživo? Dajemo mu ime koje nosi nadu. Mesto masakra postaje Radovanje – nastojanje da se trauma pretvori u snagu, a bol u podstrek. Ali taj mehanizam ima visoku cenu: sukob prestaje da bude spoljna nepogoda. Selimo ga u sebe – postaje deo našeg identiteta.

„Ubijenom i ubici dignuti su spomenici.“ Država koja je nastala iz tog sukoba nikada nije donela konačan sud. Nije presudila. Umesto toga, kanonizovala je obe strane. Naizgled to deluje plemenito. U praksi, to znači da je ta podela osnova zajedničkog pamćenja. Drugim rečima ugrađena je u sam temelj nacionalnog bića. Odaje se počast žrtvi i ubici. Zajednica se ujedinila oko podele tj. institucionalizovanog raskola.

„Sad se svaki Srbin bije sa dve svoje istorije.“ Ovo nije metafora, već psihološka stvarnost. U svakom od nas sudaraju se dve priče: jedna slavi ustanak, druga ceni pragmatični kompromis. Jedna veliča radikalni otpor, druga opravdava državotvorni realizam.

Kako prekinuti taj začarani krug? Jer, taj se obrazac ponavlja i danas u beskrajnim debatama:

– Jugoslavija – dobra ili promašaj?

– Partizani ili četnici?

– Monarhija ili republika?

– Prvo ili drugosrbijanci?

Pitanje nije koja je strana u pravu, već zašto uopšte moramo birati strane? Dokle ćemo istoriju koristiti kao oružje u današnjim sukobima?

Istina je da naša istorija nije samo junačka, niti samo tragična. Ona je istovremeno i junačka i tragična. Prava zrelost neće doći brisanjem jedne slike, već prihvatanjem da su obe naše. Istorija ne bi smela da bude poprište obračuna.

Trebalo bi da bude učiteljica. Možda je vreme da shvatimo da je pomirenje sa sopstvenom prošlošću teže i hrabrije od svake spoljne bitke. Jer, najteži rat ne vodi se na ratnom polju, već u srcima onih koji i dalje nose dve istorije koje odbijaju da se pogledaju u oči.

Sve dok se borimo sa dve svoje istorije, nećemo moći da gradimo jednu zajedničku budućnost.

Autor je bivši diplomata

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.