Srbiji nije potrebna nova podela: Autorski tekst princa Filipa Karađorđevića za Danas povodom Božića

Srbija danas nije siromašna zemlja po talentu, pameti i energiji. Naprotiv. Siromašna je po poverenju – u pravila, institucije, u to da trud ima smisla i da se pošten rad isplati. Kada se poverenje izgubi, sve postaje teže, i privreda, i porodica, i država. Bez poverenja nema ni ulaganja niti dugoročnog planiranja. LJudi žive „od danas do sutra“, donose kratkoročne odluke i odlažu velike životne planove.

Verujem da Srbiji nije potrebna još jedna velika podela, niti još jedna „konačna pobeda“ jednih nad drugima. Potrebna joj je ravnoteža. Potreban joj je okvir iznad dnevne politike koji podseća da nijedna institucija nije iznad zakona, nijedna funkcija iznad Ustava, nijedan čovek iznad odgovornosti. Taj okvir, u modernim evropskim demokratijama, često predstavlja Kruna u ustavnoj, parlamentarnoj monarhiji.

U vremenu kada se identiteti ponovo koriste kao političko oružje, uloga Krune nije da bira strane, već da čuva balans. Kruna ne postoji da bi upravljala, nego da bi podsećala na kontinuitet države, dugoročnu odgovornost i meru u javnom životu. Kruna ne deli, ona povezuje, ne vlada već služi i ne vraća nas u prošlost, već opominje šta ne smemo da izgubimo u budućnosti: dostojanstvo, stabilnost i zajednički dom.

Kruna je čuvar onoga što je najteže obnoviti kada se jednom izgubi, kulturnog nasleđa i identiteta. Srbija nisu samo institucije i administracija; Srbija su i manastiri, muzeji, arhive, zadužbine, jezik i običaji. Zaštita kulturnih dobara ne sme da bude deo kampanje niti predmet dnevne politike, već trajna obaveza. Kruna, kao simbol kontinuiteta, može da bude pokrovitelj obnove i zaštite nasleđa, da povezuje stručnjake, donatore i dijasporu.

Često se postavlja pitanje: „Zašto monarhija danas?“ Odgovor je jednostavan: zato što se pokazala kao stabilan demokratski model u praksi. Ustavne monarhije poput Španije, Danske, Švedske, Norveške, Belgije, Japana i Ujedinjenog Kraljevstva nisu manje demokratske. One su često među najuređenijim društvima, sa snažnim institucijama i kulturom kontinuiteta. Ne tvrdim da je Kruna „magični štapić“, ali može da bude stabilan oslonac u sistemu podložnom kratkoročnim iskušenjima.

U parlamentarnoj monarhiji, vlada odgovara skupštini, a nju bira narod. Kruna je simbol državnosti i kontinuiteta; ona čuva ustavni poredak, ali ne učestvuje u stranačkoj borbi. Upravo u toj razdvojenosti leži snaga: šef države može da govori o dugoročnim planovima, o obrazovanju, demografiji i institucijama, bez političkih kalkulacija.
Kruna može da bude mesto spajanja, susreta, razgovora, a ne poligon za obračun.

Srbija ima svoju istoriju modernih ustavnih tradicija i državnog kontinuiteta. Ali danas, više nego ikad, treba da obnovimo smisao institucija. „Vladavina prava“ je fraza koja se često izgovara, a ređe živi. Bez nje, sve se pretvara u improvizaciju: ugovori su nesigurni, imovina sporna, pravda spora, pravila selektivna. To guši preduzetništvo, odvraća investicije i tera mlade da sreću traže u sistemima gde „pravilo važi za sve“.

Ako želimo društvo u kome se rad isplati, moramo da počnemo od osnovnog: zaštita privatne svojine, poštovanje ugovora, brza i nezavisna pravda, predvidiva regulativa. To nisu ideološka pitanja; to su preduslovi normalnog života. Kada su imovina i ugovori sigurni, čovek se usuđuje da planira, da pokrene posao, da uloži, da zaposli, da zasnuje porodicu. Kada nisu, čovek se povlači, izbegava rizik, odustaje od ulaganja i razmišlja o odlasku.

U ekonomiji postoji jedna jednostavna istina: bogatstvo se ne stvara dekretom, niti se deli pre nego što nastane. Bogatstvo se stvara radom, znanjem, štednjom, investicijama i preduzetničkim rizikom. Država može da pomogne, ali ne tako što će sve da radi umesto ljudi, već tako što će da ukloni prepreke i obezbedi fer pravila igre. Srbija danas često liči na državu koja je preteška za svoje građane: previše papira, parafiskalnih nameta, dozvola, potvrda, „tumačenja“, čekanja. To je porez na vreme i živce, a najviše pogađa male i porodične firme, kao i radnike koji od njih žive.

Zato su Srbiji potrebne reforme koje su manje „glamurozne“, ali su presudne: manja i efikasnija administracija, jednostavniji postupci sa manje koraka, „regulatorna čistka“ zastarelih propisa, brže izdavanje dozvola i jasni rokovi. Potrebni su nam porezi koji ohrabruju rad i ulaganje, a ne da kažnjavaju produktivnost.

Posebno pitanje je inflacija. Inflacija nije apstraktna tema za ekonomiste; to je svakodnevni udar na porodicu. Ona je tihi porez koji najviše pogađa one koji nemaju „zaštitu“, radnike, penzionere, mlade porodice. Kada novac gubi vrednost, planovi se ruše a društvo gura u kratkoročno razmišljanje. Zato Srbija mora da ima hrabrosti da jasno utvrdi stvarne uzroke inflacije i da ih ispravi: od prevelikih i neefikasnih javnih rashoda, preko loših podsticaja i monopola koji podižu cene, do politika koje podgrevaju potrošnju bez rasta produktivnosti. Inflacija se ne pobeđuje parolama, već disciplinom, konkurencijom i poverenjem u pravila. Na kraju, borba protiv inflacije jeste pitanje socijalne pravde: ona čuva platu, penziju i štednju običnog čoveka.

Ekonomija nije samo broj, ona je kultura. Društva napreduju kada nagrađuju odgovornost i dugoročnost, spremnost da se čovek odrekne trenutnog radi budućeg. To se uči u porodici, školi, sportu, veri, zajednici. Porodica uči strpljenju, brizi i obavezi. Vera uči smislu i meri. Sport uči disciplini i zdravim navikama. Sve to zajedno stvara građanina koji ne traži prečice, već gradi put, čoveka koji planira, štedi i ulaže u znanje, posao, porodicu, koji razume da se ozbiljne stvari ne dobijaju preko noći, nego se stvaraju korak po korak.

Srbija treba da vrati dostojanstvo porodici, ne sa parolama, nego politikama: dostupni vrtići, podrška radu i roditeljstvu, stanovanje koje nije nedostižan san. Treba joj zdravstvo koje naglašava prevenciju i obrazovanje koje uvažava i akademsko i zanatsko, jer društvu trebaju i inženjeri i dobri majstori.

Jedan od najvećih izazova je odlazak mladih, „odliv mozgova“. Mladi odlaze kada ne vide pravedan sistem, kada osećaju da se napredovanje ne zasniva na znanju i radu, već na vezama. Srbija mora da postane zemlja povratka, a to se postiže institucijama: meritokratijom, jednakim pravilima, tržištem koje nagrađuje kvalitet i državom koja služi, a ne komanduje.

U tome Kruna može da ima posebnu ulogu: kao trajna tačka nacionalnog interesovanja koja nije vezana za jednu partiju, jednu ideologiju ili jedan mandat. Kruna može da bude most sa dijasporom, saveznik kulture i obrazovanja, promoter privredne saradnje i tihi, ali stalni podsetnik na standarde javne službe. U međunarodnim odnosima, ustavne monarhije često imaju snažan „soft power“: kraljevske kuće otvaraju vrata, grade poverenje i traju duže od vlada. Kontinuitet u diplomatiji je valuta koja vredi. Srbiji je potrebno više poverenja, kako u svetu, tako i u sebi.

Naravno, monarhija nije zamena za demokratiju, ona je okvir koji demokratiju čini stabilnijom. Ne zamenjuje izbore; ona ih štiti od pretvaranja u rat svih protiv svih. Ne ukida politiku već je disciplinuje.

Božić nas uči još nečemu: nada nije naivnost. Nada je odluka da gradimo i kada je teško. Srbija ima dovoljno snage da se promeni nabolje, ali mora da prestane da se troši na stalne unutrašnje sukobe, da se okrene stvaranju institucija koje rade i okruženja u kome se pošten rad isplati.

Ako hoćemo Srbiju koja traje, moramo da je gradimo na onome što traje: porodici, radu, pravdi, meri, veri i ljubavi prema bližnjem. U političkom smislu, treba nam državni okvir koji će da bude iznad podela: ustavna, parlamentarna monarhija, Kruna kao simbol jedinstva, kontinuiteta i odgovornosti, kao čuvar ravnoteže i podsetnik da država nije plen, već zavet.

U susret Božiću, neka nam misao bude jednostavna: Srbija može da bude dostojanstvena, mirna, uspešna i pravedna zemlja. Ali to neće da dođe samo od sebe. Doći će kad izaberemo institucije umesto improvizacije, dugoročnost umesto prečica, stvaranje umesto svađe.

Iznad svega, kad jedni drugima budemo bliži kao ljudi.

Mir Božiji, Hristos se rodi.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.