Srbiji sledi privatizacija zdravstva, školstva, parkova, vrtića i grobalja

Gledajući bunovno u novine, ministar trgovine i turizma koga su upravo u pritvoru probudili odao je inspektoru gde je utajeni novac, a policijska podvala sa lažnom naslovnom stranom izvedena 1993. u GSUP Beograd, uspela je.

Akciju je, međutim, prema izjavama učesnika, prekinuo lično Sloba.

Razlika u borbi protiv kriminala devedesetih i kriminala u vremenu posle dvehiljadite je u tome što su devedesetih i ranije akcije planirane samostalno, u tajnosti, na osnovu temeljne istrage, procene, zakona i ovlašćenja policije, a vođene na sigurno i sa rezultatom. Ali devedesetih bivaju prekidane direktnim nalozima „sa vrha“ i mešanjem politike u rad policije. Danas akcija nema, osim eventualno u marketinške svrhe. Kriminala ima.

Borba protiv kriminala i korupcije i suzbijanje kriminaliteta nije više osnovni zadatak policije već javnog tužilaštva, kome taj posao izgleda teško pada.

Moguće da zato predsednik Vučić u težnji da stvari pomeri sa mrtve tačke zahteva odgovornost sudija i tužilaca, ali je pitanje ima li on snagu da tu odgovornost zahteva.

Na primeru privatizacije „Vršačkih vinograda AD u restrukturiranju“, kome se može pridodati i primer nedavno u bescenje prodate „Vršačke pivare AD“, obe kompanije u vlasništvu Republike Srbije, očigledno je da javno tužilaštvo sme bez straha od posledica i odgovornosti, potpuno komotno da sebi dozvoli zatvaranje očiju, ćutanje i nerad, ali ne i ličnu nezainteresovanost u privatizacijama u kojima nije reč o privrednom kriminalu već o podrivanju ekonomske moći države i rušenju njenog ustavnog poretka, makar polazište ne bilo samo puka izgubljena bruto imovinska vrednost koja u ove dve kompanije prelazi više desetina milijardi dinara ili dvesto miliona evra.

Ali svaka opština ima najmanje jedno preduzeće u kome je izvršena sporna privatizacija i gde javno tužilaštvo ćuti, dozvoljava da predmet zastari i oprašta učiniocima po deset-dvadeset miliona utajenih evra.

Kako se obrazac ponavlja, nameće se logičan zaključak da je javno tužilaštvo otuđen, odnarođen, okoštao, zatvoren, neprijateljski i potpuno birokratizovan činilac izvršne vlasti koji koči i guši život Republike Srbije. Čime je nepotreban.

Ako takav stav tužilaštva podržava predsednik Srbije, on ne sme više da bude predsednik.

Ako pak ne podržava, a tužilaštvo ignoriše Predsednika, tek onda ne sme više da bude predsednik Srbije.

Ali, šta ako nije Predsednik taj koji prećutno odobrava nerad tužilaštva? To je prvo pitanje.

Drugo logično pitanje jeste, ko gomila i prikuplja sav taj „oprošteni“ državni novac i zašto? Ekspo je daleko: dve godine su u politici čitav vek.

Jedini mogući razlog može biti finansijska priprema u tajnosti za skoru privatizaciju preostale imovine Republike Srbije, koju bi u saradnji sa onima koji su oprostili dug izvršili sami dužnici. I to novcem Republike Srbije, a uz podršku za sada nepoznatog faktora koji direktno sprečava primenu zakona, a očigledno dolazi spolja. I jači je od predsednika Vučića.

Srbiji sledi privatizacija zdravstva, školstva, komunalnih preduzeća, parkova, vrtića i grobalja.

Koliko se u tu novu priču uklapa stara vlast ili možda samo ličnost predsednika, pod velikim je znakom pitanja. Pa je logično da će nove privatizacije pratiti nove i brze političke promene. Predsednik to zna, ali će shvatiti kasno.

Promene jesu neminovne, ali više ne smeju da budu fingirane i fasadne, još manje rezultat zakulisne igre različitih faktora: promene moraju doći izvorno i neposredno od naroda. Promene koje će doneti apsolutno poštovanje i sprovođenje zakona. Zato je logičan i opravdan studentski zahtev za vanrednim izborima i podrška tom zahtevu.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.