Srećan sunovrat, predsedniče Lukašenko!

I da tu naškrabam šta god poželim. Bilbord nemam, možda bih neki i mogao da zakupim, ali bih verovatno ubrzo proglasio bankrot i izvršio samoubistvo, no u tom slučaju popovi mi ne bi otpevali opelo, morao bih da se zadovoljim kratkim govorom nekog ucveljenog rođaka, što nije nimalo utešno. Stoga, ovim skromnim putem, na ovom improvizovanom bilbordiću u Danasu, predsedniku Lukašenku želim što brži sunovrat sa vlasti.

Ipak, nećemo se danas, što ste mogli pomisliti čitajući naslov, baviti rođendanom predsednika Lukašenka (daleko mu ružna kuća), niti mojim samoubistvom, već ćemo se, što niste mogli pomisliti čitajući naslov, baviti obiljem mentalnog đubreta kojim smo zastrti, a u koje svrstavam i bilborde sa rođendanskom čestitkom predsedniku Lukašenku, i bilborde uopšte. Zato ne okolišajmo.

Javni, a bogami i tajni, mentalni prostor u Srbiji, ruku na srce, izgleda kao da su ga zajedničkim snagama stvarali Stiv Benon i Aleksandar Dugin, čija su palamuđenja toliko kompatibilna da bi pomenuta dvojica, na obostranu sreću, mogli da stupe u istopolni brak. Za neupućene, Stiv Benon je bivši medijski ideolog i strateg Donalda Trampa, sa kojim je danas u odnosu voli me-ne voli me, inače, tvorac famoznog kulovskog ideologema Flood the zone with shit, da ne kažem baš – preplavi prostor govnima.

A sve sa ciljem da bi se plebs prezasitio, otupeo i počeo da ne veruje ni u šta i veruje u sve i svja. S druge strane, visokopreosvećeni Aleksandar Dugin, filozof i pisac, blizak najvišim političkim krugovima Moskve, mnogi tvrde i ideolog Vladimira Putina – udahnite duboko, spisak je poduži – vatreni je zagovornik invazije na Ukrajinu, jačanja uticaja crkve na državu, porodičnih vrednosti, patriotskih medija, patriotskih stručnjaka, ruskog sveta, potpune zabrane interneta, proterivanja petokolonaša iz Rusije, slanja Putinovih protivnika u psihijatrijske klinike, mesijanske uloge Rusije u svetu, te lika i dela Josifa Staljina.

Kada se stvari smute pa prospu, nije teško dokonati da javni, a bogami i i tajni, mentalni prostor Srbije 21. veka, zapravo, nalikuje na nezrelo i sebično dvoglavo derište rođeno u istopolnom braku Stiva Benona i Aleksandra Dugina. Vratimo se nakratko na bilborde sa rođendanskom čestitkom predsedniku Lukašenku, i bilborde uopšte. Pod jedan, bilbordi su čist izum kapitalističkog poslovnog rezonovanja i legalne, opšteprihvaćene, advertajzerske kontrole uma.

Upravo zazvučah kao Krešimir Mišak, iako baš i ne bih da zvučim kao Krešimir Mišak, ali nepredvidivi su putevi uma. Pod dva, nije li zanimljivo da bilbordi u Beogradu doživljavaju svoj procvat u času kada ih se mnogi evropski gradovi ratosiljaju, pa i zabranjuju. Obratite li pažnju, videćete da nijedan evropski grad nije svetlosno i mentalno zagađen bilbordima koliko Beograd.

Zagađenost je tolika da bilborde postavljamo preko celih fasada (ugao Kosovske i Takovske) ili u školska dvorišta (OŠ Pavle Savić). Dakle, prigrlili smo otrcani kapitalistički izum, i to smo ga prigrlili preko svake razumne mere, a potom tim putem – pored toga što se trujemo reklamama – čestitamo rođendan predsedniku Lukašenku, da ne kažem preplavljujemo prostor govnima.

Sve, uostalom, funkcioniše po istom zlokobnom šablonu. Vlast ima čitavu armiju svojih profesionalnih preplavljivača govnima na čelu sa Željkom Mitrovićem, sve samih sledbenika Stiva Benona, što plebsu – 24 časa na dan, 3652 dana u deceniji – serviraju pite od govana.

Te su pite mahom filovane Duginovim govnima jerbo su, pre svega, servirane putem patriotskih medija, dakle, patriotski mirišu, ne smrde, a prepune su šizofrenih političkih tralalajki, te buncanja o pravoslavlju, svetosavlju, domoljublju, rusoljublju, stranim plaćenicima, kosovskim zavetnicima, gej zaverama, porodičnim vrednostima, blokaderima, pristojnoj Srbiji i najvećim pljeskavicama na svetu.

Stoga Vučić i pokušava da stavi svoju poganu šaketinu na N1 i Danas, očigledno znajući da prostor nije preplavljen govnima onoliko koliko bi on to hteo. Neprestano se stvara zlokobna i sve zlokobnija papazjanija, ideologije se zamenjuju zaumnim bućkurišima, kako bismo, na koncu, postali to što dobrim delom i postadosmo.

A postadosmo narod što ne ispušta pametne telefone iz ruku, dok vrišti protiv 5G mreža i čipovanja. U stanju je da satima čeka na graničnim prelazima kako bi se domogao Milana, Beča i Halkidikija, a neće u Evropsku uniju. Grakće o tradiciji, dok mu porušiše pola zdanja pod zaštitom države. Krsti se čim ugleda crkvu i jede sardine petkom, dok se međusobno omalovažava, potkrada, potkazuje i maklja.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.