Srećna nova 1936!

Nataša B. Odalović Sećate li se Džesi Ovensa? Slavnog američkog atletičara tamne kože koji je na Olimpijskim igrama održanim u Berlinu 1936. osvojio čak četiri zlatne medalje, rekord koji narednih pola veka niko nije uspeo da dosegne. No, legenda o Džesi (Džejmsu) Ovensu nije samo sportska. Ostalo je zapamćeno da su njegove pobede užasnule gospodina Hitlera, koji je Olimpijske igre želeo da iskoristi u propagandi nacističke politike o arijevskoj superiornosti, i onda mu „neki crnac“ ispred nosa odnese četiri zlata! Prema većini izvora, Hitler je bio toliko besan da Džesiju nije hteo da čestita na njegovoj superiornoj pobedi, mada ima i drugih tumačenja. Setila sam se legende o Džesiju, mnogo puta poslednjih desetak godina, zbog velikog uspeha srpskih sportista i potpuno izvansportskog konteksta u koji se te pobede na kraju nađu. Bilo da ih sankcionišu i diskriminišu napolju ili politički zloupotrebljavaju po povratku u Srbiju. Ali poslednji slučaj mladog plivača Čavića diskvalifikovanog zbog majice na kojoj je pisalo „Teksas je USA“, „Volim U2“, „Svi smo mi Če“, ili „Srbija je Kosovo“ – slučaj je bez presedana od kada je demokratskog brojanja sveta. Neobaveštena sam o tome da li Beograd nije ili jeste organizovao Čaviću svečani doček ispred Skupštine grada, kako je običaj za sve koji u Srbiju iz sveta donesu medalje. Moguće da je velelepni doček, kome je spontano prisustvovalo desetak hiljada Beograđana bio priređen, ali mi je direktni prenos promakao, jer sam prikopčana na „Velikog Brata“ i pomno očekujem ishod. Ishod, tačnije pobednik ovog najispraznijeg izdanja srpskog „rijaliti brata“ ovoga puta biće više nego znakovit. U kući Velikog Brata teško je imati favorita, mada su ukućani birani iz kategorije VIP. Izbor ukućana, nakon što ih slušate i gledate bar pet dana, nužno počnete da smatrate još jednom uvredom za građane. Ali, kad se bolje zagledate, napravite studiju karaktera, saberete i pomnožite sa 92, shvatite dubinu poruke. To je srpski VIP prosek! To smo mi kad smo VIP, pa kakvi smo onda inače? Poruka je ko smo uopšte mi, ako biramo svog favorita između, s jedne strane, momka – koji se pred kamerama nežno mazi i ljubi sa devojkom, a posle nekoliko sati je dezavuiše pred istim kamerama, razmenjujući s „ortacima“ najteže vulgarnosti o toj devojci (ne znam ko su, doduše, ni momak ni devojka, iako su VIP) – i s druge strane simpa starog čikice koji krizira pred Velikim Bratom, ali ne zbog povišenog pritiska, već zato što ne može „da mazne“ ljupku devetnaestogodišnjakinju. Ali, da neko ne pomisli da se u Srbiji propagira samo pedofilija, prostitucija pod imenom sponzorstvo, zastrašujuća obrazovna zapuštenost (većina ukućana ne koristi sve padeže, fond reči im siromašniji od penzionog u Srbiji) pivo i sedativi, istovremeno, na sve strane propagira se gradnja nove „Sigurne ženske kuće“ u koju se valjda sklanjaju žene i devojčice koje nemaju „sreću“ da stanuju u VIP KVB, nego ih ponižavaju obični anonimusi bez prisustva kamera. I tako uz Velikog Brata teče i predizborna martovska kampanja. Koliko smisla u celoj toj političko-medijskoj VIP baljezgariji, e tačno toliko nam je dobro u Srbiji. Juče prolazim pored igrališta, klinci iz kraja igraju basket uz uobičajenu larmu. Jedan od klinaca posmatrača dovikne jednom od igrača: „Deki – Dinkiću!!“ Nisam saznala je li to pogrdno ili pohvalno navijanje.
Na dan početka NATO bombardovanja Srbije, ovog 24. marta, u obližnjoj bakalnici, gde najčešće kupujem povrće, jer dobijam besplatne recepte od ljubazne bakalke, ulećem u neki verbalni građanski vanstranački a politički obračun. Jesu li Srbi postali mudriji, pa uviđaju činjenicu da to što stranačke vođe i njihovi puleni rade na dobrobit samo svoga džepa, ne znači da treba utonuti u apolitičnost. Raspravljaju Srbi sve više po bakalnicama, raspravljaju po kasapnicama, po pijacama. Otkako je rasprava i odlučivanje o sudbini države izmešteno iz državnih institucija. Pazite vraga, Srbi više ozbiljno ne raspravljaju jedino po skupštinama! Tamo diluju.