Srpski izborno-politički rijaliti program

Objektivno gledano, Srbija jeste mala balkanska država. Srpski narod jeste dugo bio pod turskom okupacijom i nije imao ustanove evropske države pa je stekao loše orijentalne navike u smislu vladavine mentaliteta kasabe, besplodnog mirenja sa sudbinom, nekulturnog ponašanja i ophođenja.

S druge strane, u Srbima ipak ima i osećaja više vrednosti koji im omogućava da bez kompleksa uđu na teren na kome igraju velike nacije i države. Tako je Srbija imala smelosti da ruši carstva poput turskog i austrougarskog, da se suprotstavi neprikosnovenim svetskim tiranima kao što su Hitler, Staljin ili ideolozima svetskog neoliberalizma, da sa svojim malim vojnim i intelektualnim snagama uspostavi veliku jugoslovensku državu, da prihvati i uključi u svoje nacionalno biće pripadnike drugih naroda. Neki Srbi su uspevali da stanu u red najvećih svetskih naučnika, umetnika ili sportista. Ova količina talenta, smelosti ili drskosti u zavisnosti sa koje se strane gleda, nije tako česta pojava kod pripadnika drugih balkanskih naroda. Stoga, možda za Srbiju ne bi bilo loše da podstiče ono što je čini velikom i da suzbija sve što je čini malom.

Da bi Srbija zaista bila velika, neophodno bi bilo, pored ostalog, da izgradi ozbiljnu državu sposobnu da uspostavi red, stabilnu privredu, pozitivan prirodni priraštaj, zdravstvo i školstvo dostojno života u XXI veku. Međutim, pored nas nekako samo prolaze izbori i izborne kampanje koje sve manje liče na sučeljavanje predloga i rešenja za budućnost, a više na televizijski rijaliti program koji viđamo na privatnim televizijskim stanicama namenjen da raspali niske strasti narodnih masa. Građani Srbije su podeljeni na malobrojne učesnike i nešto brojnije gledaoce političkog rijalitija sa pravom glasa. Cilj učesnika je da što duže ostanu u šouu jer svaki provedeni dan donosi neki dinar više. Kad je već reč o novcu, iako u Srbiji vlada besparica, ispostavilo se da novca za političko-izborni rijaliti uvek može da se nađe. Tu su u pomoć priskočila dominantna preduzeća donatori, ali i supruge kandidata koje nisu oklevale da ulože stotine hiljada evra svog novca u kampanje svojih muževa.

Bez obzira što se priča da kod nas ima mnogo takozvanih sponzoruša, ova kampanja je pokazala da naše žene ne ulaze i ne ostaju u braku samo zbog para, već i iz ljubavi. Dalje, bilo je veoma važno koji će kandidati pre ulaska u arenu da uđu u koalicije ne bi li obezbedili opstanak u igri. Učesnici u ovom političkom, predizbornom rijaliti serijalu zaista su se trudili da gledaocima budu interesantni, privlačni i simpatični, ne bežeći da prikažu i onu svoju luckastu stranu. Tako se učesnik prijatne spoljašnosti koji po opštem mišljenju likom podseća na glumca holivudske produkcije svojski potrudio da svojim opušteno-prisnim ponašanjem, relativizovanjem ekonomskih teškoća i često podignutim palčevima nagore ostavi utisak kandidata, ali za Oskara popularnosti.

Tu je bilo i učesnika koji se nisu libili da posegnu za gitarom ili mikrofonom sa raznovrsnim repertoarom od roka, zabavnjaka pa do narodnjaka. Jedan učesnik umalo nije izbačen iz šou programa zbog tamnih mrlja u pozno stečenom obrazovanju. Drugi je pak, taktički obelodanio navodnu emotivnu vezu sa folk zvezdom koja ne smeta njegovoj zakonitoj supruzi, što je zaista novina kod nas. Kampanja je završena teatralnim ulaskom ili otkazivanjem trubača u zavisnosti od kretanja u prebrojavanju glasova koje je trajalo više dana. Rezultat svega je izabrani predsednik koji ne može da vlada. Poraženi bivši predsednik koji bi mogao da iskoristi u rijalitiju stečeni džoker i da se vrati u igru. Vlada koja će biti izabrana ali se ne zna kada s obzirom da još nije sigurno ko bi šta dobio i gde je tu ko.

Nekako paralelno sa našom odvijala se i izborna kampanja u Francuskoj. Nije da bivši predsednik Francuske Nikola Sarkozi nije pokušao da unese elemente rijaliti šoua u francuski politički život. Tako je javnost pratila njegove bračne probleme, odnosno neverstvo druge supruge Sesilije koje je dovelo do razvoda, njegov naprasni novi brak sa svetski poznatim top modelom Karlom Bruni, razmetanje skupim satovima i naočarima za sunce, kupovinu novog, većeg predsedničkog aviona i sl…

Prethodno navedeno je ostavilo pretežno negativan utisak na francuske birače u smislu da je Sarkozi nedostojan političke funkcije. Ipak, u političkom smislu presudilo je to što Sarkozi nije uspeo da reši ekonomske i socijalne probleme u svojoj zemlji. Zato mu je francuski narod na izborima rekao: „doviđenja i vidimo se u nekom drugom filmu“. Inače, u Francuskoj sve se odvijalo na sledeći način. Izborni rezultat bio je poznat na dan izbora u 20 časova i 1 minut. Sarkozi je priznao poraz oko 20 časova i 30 minuta. Osam dana kasnije Sarkozi je predao vlast novoizabranom predsedniku Fransoa Olandu i napustio predsedničku palatu. Oland je imenovao mandatara za predsednika vlade dan kasnije.

Nova francuska socijalistička vlada stupila je na dužnost sledećeg dana. Prva odluka nove vlade bila je da smanji plate državnim funkcionerima za 30 odsto jer nisu poboljšali životni standard građana, pa stoga treba sa njima i da podele sudbinu. U suštinskom smislu Fransoa Oland je istog dana kada je primio dužnost otputovao u Nemačku i predložio kancelarki Angeli Merkel da se ekonomska kriza u Evropskoj uniji rešava merama podsticaja privrednog rasta. Nekoliko dana kasnije isto je predložio i predsedniku SAD-a Baraku Obami na samitu G8 u Čikagu. I u Nemačkoj i u SAD-u Olandov predlog naišao je na razumevanje. Nepodeljeno zapažanje je da je Olandova politička i ekonomska orijentacija sjajno pripremljena od strane stvarnih stručnjaka za različite oblasti.

I sada da se vratimo iz medijski virtuelnog u svet realnosti. Evropska unija nije u pravu kada tvrdi da u Srbiji treba da se preispitaju privatizacije od 2000. godine pa nadalje. U Srbiji zapravo treba da se preispita ceo društveni sistem ustanovljen posle 5. oktobra 2000. godine. Tu je reč o proporcionalnom izbornom sistemu koji dovodi do neefikasnih vlada, o nedorečenim ustavnim rešenjima ni predsedničkim ni parlamentarnim, o ekonomskoj politici koja vodi u masovnu nezaposlenost, o poreskom sistemu koji gasi preduzeća, o politici u oblasti obrazovanja pogotovu onog visokog i zdravstva koje je među najgorima u Evropi. Sve to, jer u Srbiji godišnje nestane jedan grad, jer mladi više ne veruju da ima svrhe da zasnuju porodicu i imaju decu u ovoj zemlji. Oni građani koji imaju decu, pak, ne veruju da će ova moći da pronađu pristojan posao od koga će moći da žive, niti da imaju normalne karijere jer je sve namešteno za učesnike rijalitija, pa gledaju kako da ih pošalju u inostranstvo. Na kraju, Srbiji preti opasnost da u njoj ostanu samo učesnici rijaliti programa dok sa njihovim nestankom, ne nestane i Srbija.

Autor je redovni profesor prava Evropske unije na Evropskom univerzitetu u Beogradu