SSSR, iz prve ruke

S obzirom na moj uzrast bilo mi je potrebno objašnjenje od nekog starijeg. Naša zemlja Jugoslavija, bila je pred ratom sa fašističkom Nemačkom. A Nemačka je već ratovala sa zemljama Zapadne Evrope, ali je bila u savezu sa SSSR-om. Razlog za opšti protest u Beogradu, a verovatno i u celoj Srbiji bio je zbog nemačkog zahteva da se nemačkoj vojsci oslobodi put kroz Jugoslaviju, da bi mogla da okupira susednu Grčku i da tako Nemačka dobije slobodan izlaz na Sredozemno more.

S obzirom na političke i prijateljske odnose Jugoslavije sa Grčkom, naš narod je bio protiv takvog zahteva. Narod je javno masovno protestovao u Beogradu. Normalan život je stao, a političari su još mladog prestolonaslednika promovisali za kralja i odbili zahtev za prolaz nemačke vojske kroz Jugoslaviju.

Tadašnji „drugovi i drugarice“ sa svojim transparentom, predlagali su i zahtevali „savez sa SSSR-om“, jer su bili neobavešteni o savezu SSSR i fašističke Nemačke, ili što je još gore, prihvatali su fašizam kao sistem srodan komunizmu.

Odbijanje nemačkog zahteva za slobodan prolaz nemačke vojske na putu za Grčku, rezultiralo je napadom na Jugoslaviju i okupacijom Jugoslavije.

Savez fašističke Nemačke i komunističke Rusije nije bio dugotrajan. U to vreme moje saznanje o predratnoj situaciji i svakodnevnom životu u SSSR-u bilo je, što bi se reklo, „iz prve ruke“. Moja porodica bila je bliska sa porodicom čika Rade, Radovana Košutića, profesora Beogradskog univerziteta, ali i istovremeno i Moskovskog univerziteta. Tako se i dogodilo da je čika Rada bio u Moskvi kada je počela velika ruska komunistička revolucija. Državne granice bile su zatvorene. Napuštanje Moskve i bilo kakvo putovanje bilo je onemogućeno. Tek posle tri godine, posle upornog insistiranja švajcarskog Crvenog krsta, čika Rada je uspeo da napusti Rusiju i da se vrati porodici u Beograd.

Razumljivo je da je po povratku u Beograd, čika Rada bio raspoložen da priča o provedenim danima u Moskvi za vreme revolucije. Govorio je o revoluciji, o novom političkom poretku, o progonima, zatvaranju građana, o likvidacijama (to mi onda nije bilo jasno), o gladi, o kriminalu, o opštoj bedi.

Godine su prolazile, preživeli smo i Drugi svetski rat. Od nemačke okupacije, pa sve do „oslobođenja“ nije bilo susreta sa čika Radom. Celo vreme okupacije proveo je sa porodicom u selu u Južnom Banatu.

Posle oslobođenja sreli smo se u Beogradu, na ulici kod Jovanove pijace, blizu njegove kuće. Sećam se njegovih reči: „Tek sada bi mnogo imali da pričamo, istorija se ponavlja“.

Nismo se više nikad videli. Vratio se sa suprugom u selo u Banatu. Samo smo se retko viđali sa njegovim sinom Vladom.

Ko nije poznavao čika Radu i nije imao priliku da od njega sluša o ruskoj komunističkoj revoluciji, mogao je da pročita knjigu Andre Žida, francuskog pisca, simpatizera revolucije. Vatreni pristalica ruske revolucije doživeo je razočarenje, posle drugog samostalnog putovanja u SSSR. Prvo putovanje za pristalice ruske revolucije bilo je organizovano kao turističko putovanje: svuda sve najbolje i najlepše. Drugo putovanje, bez državne organizacije, prikazalo mu je pravo stanje. Razočarenje je bilo veliko i rezultiralo je knjigom „Povratak iz SSSR-a“.

Pročitajte! Poučno je!

M. Simić, Beograd