Šta hoće sindikati?

U ideološkom prostoru u lavirintu smo između postdemokratske vladavine Internacionale superbogatih, novog desnog, suverenističkog i protekcionističkog populizma jednog Trampa i sofisticiranog novog despotizma Rusije i Kine. Svet podseća na tridesete godine prošlog veka. Biće potrebni herojski napori da se obnove leve politike i sindikati i reafirmiše u javnom prostoru ideja socijalne pravde.

Planetarni okvir: Društvenim ugovorom zaustaviti puč milijardera

Radnici i njihovi sindikati oblikovali su novi svetski poredak zasnovan na demokratiji, ljudskim i sindikalnim pravima i pravdi. Ali sada, 2025. godine, upozorava generalni sekretar MKS-a Luk Trajangl, ponovo su pozvani da brane demokratiju od egzistencijalne pretnje.

U Međunarodnoj konfederaciji sindikata (MKS), koja predstavlja 200 miliona radnika u 169 zemalja i teritorija, vide opasnost da savez tehnoloških elita, korporativnih giganata i krajnje desničarskih političkih snaga pokreće ono što se može opisati kao milijarderski puč protiv demokratije. Ova izuzetno bogata manjina teži zajedničkom cilju da iskoristi ekonomski očaj izazvan decenijama politike štednje, demontira teško stečena prava i napada demokratske institucije koje su mukotrpno izgrađene da služe opštem dobru.

Deluju kroz političko osvajanje, korporativno lobiranje i kampanje dezinformisanja, kidajući društveni ugovor na kojem počiva demokratija. Ako uspeju, posledice po radnike, zajednice i planetu biće katastrofalne. MKS je u otvorenom pismu šefovima država, vlada i međunarodnih institucija oglasio uzbunu. Poruka je jednostavna: vreme polumera je prošlo. Mora se zaustaviti milijarderski puč i vratiti demokratija kroz novi društveni ugovor napisan za radni narod, od strane radnog naroda.
Ovaj Novi društveni ugovor je takođe okvir koji su sindikati širom sveta demokratski usvojili 2022. godine. Deset njegovih konkretnih zahteva su:

1. Univerzalno pravedno oporezivanje. Vreme je za obavezujuću Okvirnu konvenciju Ujedinjenih nacija o oporezivanju kako bi se osiguralo da multinacionalne korporacije plaćaju porez tamo gde ostvaruju profit.

2. Regulacija za korporacije, a ne za živote pojedinaca. Deregulacija je predala moć neizabranim korporativnim akterima, dok je istovremeno oduzela prava radnicima, ženama, migrantima i manjinama. Obavezna dužna pažnja, obavezujući instrumenti za lance snabdevanja i jača regulacija korporativnog lobiranja neophodni su za vraćanje ravnoteže.

3. Javno, kvalitetno obrazovanje za svu decu. Obrazovanje je pravo, a ne roba. Vlade moraju da ukinu mere štednje, investiraju u javno obrazovanje i obezbede pravedne uslove za nastavnike i učenike.

4. Javne usluge za narod, a ne za profit. Privatizacija je nagrizla osnovne usluge, produbljujući nejednakost. Privatizacija mora da se okonča i da je zameni masovno reinvestiranje u javnu infrastrukturu kako bi se obnovili poverenje i prosperitet.

5. Zdravstvena zaštita, penzionisanje i socijalna zaštita. Ovo je ljudsko pravo, ali milijarde ljudi nemaju čak ni osnovnu socijalnu zaštitu. Vlade moraju proširiti finansiranje, vratiti beneficije i podržati zdravstvene radnike i radnike u oblasti nege poštenim platama i pristojnim uslovima.

6. Minimalne plate koje omogućavaju život i demokratija na radnom mestu za sve. Vreme je da vlade garantuju minimalne plate koje omogućavaju život, ojačaju kolektivno pregovaranje i zaštite sindikalna prava.

7. Klimatske akcije uz pravednu tranziciju. Radnici se suočavaju sa užasom klimatskog haosa dok elite planiraju da pobegnu od njegovih posledica. Potrebni su nam obavezujući klimatski planovi koji uključuju posvećenost kvalitetnim radnim mestima, snažnim radničkim pravima i direktnom učešću sindikata.

8. Sloboda i jednakost za sve. Krajnje desničarske snage koje podržavaju milijarderi podstiču negativnu reakciju protiv žena, migranata, LGBTQI+ osoba i marginalizovanih zajednica. Vlade moraju u potpunosti da sprovedu međunarodne obaveze poput Konvencije MOR-a 190, da sprovode zaštitne mere i finansiraju inkluzivne politike.

9. Mir, a ne rat. Militarizam odvlači resurse od istinskih potreba ljudi. Mirna budućnost zahteva razoružanje kako bi se finansiralo reinvestiranje u socijalne usluge i partnerstvo sa sindikatima radi obnove demokratskih društava.

10. Migracije i pravda. Korporacije se slobodno kreću preko granica kako bi maksimizovale profit, dok se migranti suočavaju sa nasiljem, pritvorom i kriminalizacijom. Migranti su radnici, a ne kriminalci. Bezbedni, legalni putevi migracije, jednak tretman i pravo na organizovanje osnovni su stubovi demokratskih društava.

Kolaps nije neizbežan. Postoji alternativa. Zajedno možemo zamisliti i izgraditi budućnost u kojoj se moć deli, a ne gomila; gde ekonomije služe ljudima, a ne korporacijama; i gde su međunarodne institucije odgovorne onima kojima bi trebalo da služe.

Slučaj Srbija

Srbija je, nakon katastrofalnih efekata rata, sankcija i bombardovanja, odabrala specifični neoliberalni model „bogate države siromašnih građana“ (Arandarenko) – država nestandardno ostaje relativno velika, „bogata“ u smislu visokog učešća javnih prihoda i potrošnje u BDP-u, ali postaje saučesnik u održavanju, pa i pospešivanju tržišno generisane nejednakosti.

Neoliberalna ideologija ne vidi minimalni dohodak kao socijalno pravo i ne priznaje da država ima obavezu da obezbedi puno uključivanje građana u socijalni i ekonomski život. Posledično, analize i proračuni pokazali su da u krajnjem bilansu u Srbiji praktično nema preraspodele između bogatije i siromašnije polovine stanovništva, što je inače slučaj u svim članicama EU i u SAD.

Istovremeno, primenjen je rizičan model da se privredni rast zasniva na stranim investicijama kao glavnom motoru rasta, a da nije ni pokušana reforma poreskog i transfernog sistema (Arandarenko, Drašković). To jeste relaksiralo problem nezaposlenosti, ali nigde nije donelo dugoročni i održiv razvoj.

Istovremeno, ulaganja u tehnološke inovacije i razvoj energetike i poljoprivrede u vreme fragmegracije i polarizacije imaju značaj ulaganja u nacionalnu bezbednost. Javna dobra poput pijaće vode i nezagađenog zemljišta stvar su elementarnog osnova za bar minimalni stepen autonomije.

Na drugoj strani je rizik stagflacije, odnosno inflacije praćene recesijom. Inflacija je neka vrsta zavodljivog, skrivenog poreza, jer povećava cene, ali i plate i profite firmi, kao i prihode koje država prikuplja od poreza na njih. Činjenica da siromašni više novca troše na hranu, a da Srbija ima veće učešće hrane u indeksu potrošačkih cena, govori o socijalnoj ceni inflacije.

Iza priče o dosezanju obećanih 1.000 evra prosečne zarade krije se tako pitanje: a koliko će oni, kada u Srbiji do njih dođe 2026. godine, zaista i vredeti? Vidi se to i kroz višegodišnji napor sindikata da minimalna i prosečna zarada dostignu bar vrednost minimalne i prosečne potrošačke korpe.

Srbija je, naime, primer za tezu da možete biti i zaposleni, a ne pobeći iz zone siromaštva. Sedam od deset građanki i građana Srbije živi nepodnošljivo, teško podnošljivo ili tek krpi kraj sa krajem. U zoni relativnog konfora nije ni trećina onih koji primaju više od prosečne zarade.

Pri tome, četvrtina zaposlenih radi na određeno vreme ili tek na povremenim poslovima. Dakle, ne radi se samo o minimalnim, nego i o medijalnoj zaradi do koje ne doseže polovina zaposlenih, pa i o onima koji stižu do prosečne zarade.

Iza ove opšte slike kriju se dalje velike međusektorske razlike u zaradama, radnoj sigurnosti, sigurnosti posla i uslovima rada, kao i „porodična mikroekonomska klima“ na koju utiču i broj i visina primanja, kao i (ne)posedovanje sopstvenog stambenog prostora.

Poziciju zaposlenih i autonomnih sindikata u najvećoj meri ograničava odsustvo ravnopravnog socijalnog dijaloga – primera radi, praktično ukidanje sektorskog socijalnog dijaloga u privatnom sektoru – kao i širenje utiska da povećanja penzija i plata nisu rezultat borbi sindikata, već da nam Vučić „poklanja“ naš novac.

Istovremeno, široko prikupljena sredstva omogućuju stvaranje i održavanje klijentelističke mreže koja obuhvata desetine hiljada u strukturama vlasti biranih funkcionera, od direktora vrtića i škola do vrhova izvršne vlasti, kao i stotine hiljada partijski zaposlenih.

Nedavni primeri sa spiskovima botova, zaposlenih u javnom sektoru da za naš novac rade za interes vladajuće stranke, vrhunski su primer cinizma vlasti, ali i dokaz mere zarobljenosti države.

Klasna priroda režima vidi se u konverziji prava korišćenja zemljišta u pravo vlasništva nad njim, kao i u periodičnim legalizacijama bespravne gradnje objekata velike vrednosti, što dodatno bogati krug miljenika vlasti čija se imovina meri stotinama miliona i već milijardama evra.

Problem je što veza između korupcije i ekonomskog razvoja nije direktna i vidljivo negativna. Angažovanje stranaca, uz domaće podizvođače, na poslovima koje oni kreditiraju, bez tenderske procedure i konkurencije, podiže koruptivnu cenu izgradnje i može podići vrednost BDP-a za procenat-dva. Mreža klijenata vlasti dobija i širi se dalje, a kada se pokažu nus-efekti takve prakse, uključujući i zatvaranje fabrika i otpuštanja, po pravilu bude već kasno.

Odnos vlasti prema svojim poslodavcima – miljenicima, kao i stranim investitorima i investicijama, servilan je. Desetine primera pokazuju nespremnost da se zaštite radnici i vitalni nacionalni interesi.

Istovremeno, oni koji rasprodaju strateške resurse, uključujući i zemljište, rudno i mineralno bogatstvo i pijaću vodu, osuđeni su na neokolonijalni status.

Iza gromoglasne propagandne retorike režima o nikada ranije ostvarenom rastu i razvoju stoji činjenica da su vrhunski domet aktuelne vlasti makroekonomska stabilnost i rast nekvalitetne, privremene i prekarne zaposlenosti, postignute u vreme postkrizne prosperitetne faze nakon rezova iz 2014. godine.

Autor je predsednik Saveta Ujedinjenih granskih sindikata Nezavisnost

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.