Šta ja „mljavam“

Nisam očekivao, manje-više, drugačiji odgovor od onog koji sam dobio: „Milovan iz Brskuta“, „prađed Božo“ učesnik bitke na Skadru, džeferdari, čojstvo i junaštvo… Ne pada mi na pamet da sudim o vašim precima ni o mojim. Oni su živeli u vremenima kakva su bila, imali svoje izazove, vodili svoje borbe. Pustimo ih da počivaju u miru.

Razlika između vas i mene je u tome što vi volite što je istorija Crne Gore takva kakva je, a ja bih više voleo da je Crna Gora bila poznata npr. po pršutu, siru, vinu (naravno da za takvo nešto moraju postojati okolnosti – da se ne biste hvatali za nešto što nije poenta – govorim o vrednosnim kategorijama). Da je od tog novca gradila univerzitete, škole, bolnice, pozorišta. Sledstveno tome, da je nisu morali napuštati Crnogorci, idući u Beograd npr., da bi se obrazovali. Pretpostavljam da bi tada bilo manje onih koji bi se bacali raznoraznim tvarima na nju . Pustite one koji žive u Crnoj Gori da se bave svojim životima. Nemojte im vi otvarati oči. Da živite u zemlji otvorenih očiju možda bih vas razumeo. Ovako, sedite u bari, a upirete prstom.

Ili mislite da vam vaša nedefinisana nacionalnost daje pravo na to. Problem je kad čovek u zrelim godinama otkriva svoju pripadnost i bogu i narodu. Ja sam to obavio u poznim tinejdžerskim godinama. Nisam i ne tražim alibi u komunizmu. Nekako smo tada, ja i meni slični, voleli da za sebe kažemo da pripadamo Woodstock naciji. Moram da vam priznam da su mi i danas pripadnici te nacije bliži (uzajamno sam isprepletan mnogostrukim vezama), bez obzira na to da li su Francuzi, Nemci ili Kazahstanci, nego ljubitelji gusala, dragačevskih truba, popevki, mediteranskih šlagera, Kenny Rogersa i, na kraju, crkvenoslavjanskih napeva. To što sam se rodio kao Crnogorac najmanje je moja zasluga. Oni kojima je najveći uspeh što su Crnogorci, Srbi, Hrvati ili ko god, koji se vezuju po nacionalnoj pripadnosti, na dobrom su putu doživotnog ćeranja. Što se mene tiče, između nas su razlike tolike da je, iz iskustva znam, dalji dijalog besmislen. Moje pismo je bilo samo protest protiv kolektivnih karakterizacija bilo kojeg entiteta, naročito onog kojem pripadam. Izvrćući smisao mog teksta, samo pokazuje da niste sposobni da izađete iz svoje ljušture. I ne sudite vi kolika je bol onog koga udarate.

Na kraju, moram da vam iskreno priznam, bez namere da ikoga uvredim, I don’t give a crap šta bi „mljavao“ (kako reče g. Jašović) o mojim argumentima Milovan iz Brskuta, đed Božo i ostali. Mnogo mi je važnije šta misli npr. Teofil sa početka ovog teksta.