Struka na pozornici očišćenoj od uljeza: Šta je to ekspertska prelazna vlada i kakav će je ljudski materijal činiti?

Prvi sekund je bio rezervisan za viziju mračnih spodoba u državnoj službi koje mi zvone na vrata i vode me u nepoznatom pravcu. Sledećih par trenutaka uznemirenosti ticali su se prihvatanja mogućnosti da sam, usred polifonije mišljenja nakon traumatično prekinutog polumilionskog skupa, nekako sklopio privatne amaterske razgovore i javne stručne analize i dosegao verovatnu istinu. Imam li prikriveni talenat? Pala mi je zatim na pamet grupna vajber diskusija sa kraja januara tokom koje je izneta teorija zavere da je lomljenje vilice novosadskoj studentkinji bio početni korak u planu vladajuće kriminalne grupe (VKG) da se domogne vanrednih izbora. Moj tadašnji zaključak je bio da bi im raspisivanje izbora bilo najgori mogući potez – stoga, prilično poželjan – a najmanje glupo bi bilo da pokušaju da naprave iluzionističku ekspertsku vladu.

Možda su se uplašili da bi se neko mogao otrgnuti kontroli (dobro pamte šta se desilo sa ministrima Verbićem ili Vujovićem), možda nisu uspeli da pronađu dovoljno budala koje bi u četnike u leto ’44, možda im je žudnja za osvetom pomračila razum… Kako god, nisu me poslušali i dva i po meseca kasnije imamo tek ekspertskog premijera koji neuspešno prikriva (pr)overenu interesnu grupu, endokrinologa Ćura od Ćacivuda čije je političko aktiviranje toliko bezvredno da me je jedino podstaklo da pogledam kada je rođen. Do penzije mu je ostalo još par godina, pa, drž’te se moja hipofizo i hipotalamuse, a pogotovo vi čojstveni semenici, ne dajte me Ćuru. No, zlokobni humor na stranu, kakvi bi bili stručnjaci koji bi činili istinsku ekspertsku vladu? A pre toga, i ne manje misteriozno, kako uopšte do nje doći?

Opozicija je srednjem staležu VKG-a pre nekoliko nedelja ponudila slamku spasa u vidu prelazne vlade koju bi glasovima omogućilo dvadesetak pokajnika iz redova skupštinske većine. Konglomerat vanstranačkih, opozicionih i kaljugom sistemskog beščašća neumazanih režimskih ministara, ako se takvi daju locirati, je odbijen sa samouverenom deluzijom odvrnutom na maksimum, pri čemu ni javnost nije blagonaklono reagovala na pomisao o mlakoj denacifi… htedoh reći, dešešeljizaciji društva. Postupak opozicije je zapravo bio koristan iz dva razloga. Prvi je što je data najuviđavnija opcija postepene promene vlasti, te sledeća može biti samo nepovoljnija po trenutne uzurpatore institucionalne moći. Drugi i važniji je jedinstvenost nastupa, sa izuzetkom Demokratske stranke i Ekološkog ustanka čiji su razlozi neučestvovanja takvi da nestaju čim se desi sledeći korak i logično pojačavanje pritiska. Sada bi solidan početak valjalo nadograditi ukazivanjem narodu bez slobodnih strelaca – i to bilo gde osim u skupštinskom holu – u kojem će opozicija pitati akademsku zajednicu šta predlaže ili naređuje da se dalje čini. To bi, za promenu, moglo da naiđe na povoljan odjek, budući da sadrži i akciju i samoprekor. Sa druge strane, studenti i profesori bi bili izazvani da preuzmu još širu odgovornost, čime bi bili pomereni sa društveno kinetičke ali politički statične tačke u kojoj se već mesecima nalaze, držeći tu i milione ljudi koji u njima vide izlaz iz trinaestogodišnjeg ili tridesetpetogodišnjeg košmara. Ako ideja deluje previše onirično, setimo se da je već eksperimentalno izvedena kada su ispred novosadske gradske skupštine odbornici pitali okupljene da odluče koji je sledeći opozicioni potez.

U međuvremenu, studenti su adresirali dva dodatna zahteva. Ignorisanje samo petog – koji se tiče utvrđivanja šta se to u Beogradu dogodilo 15. marta, u 19 časova i 11 minuta – je dovoljno za sazivanje sledećeg masovnog skupa, s tim što bi taj čin trebalo da se dogodi u savršenom trenutku za politički (naglašavam, politički!) „coup de grâce“. Šesti zahtev u kojem se traže smene direktorke Univerzitetskog kliničkog centra, direktora Urgentnog centra i ostalih odgovornih za tumaranje predsednika, predsednikove svite i desetina televizijskih prljavaca kroz jedinicu intenzivne nege nas, pak, vraća na temu ekspertske vlade. Sledi ključni segment gostovanja prof. dr Danice Grujičić na televiziji Insajder, 8. aprila.

DANICA GRUJIČIĆ: Ne bih se složila sa studentima u vezi lica koja treba da podnesu ostavke, jer zna se da oni samo ispunjavaju naloge ministra zdravlja. Jelena Drulović je jedna sjajna žena, veliki neurolog, žena koja je puno uradila da pacijenti sa multipla sklerozom dobiju najsavremeniju terapiju. Marko Ercegovac se zaista trudio da taj Urgentni centar funkcioniše onoliko koliko je on mogao na to da utiče. Naravno, tamo odluke donosi samo sadašnji ministar zdravlja, i…

TAMARA PUPOVAC: Mogu li na sekund da vas prekinem?

DANICA GRUJIČIĆ: Možete.

TAMARA PUPOVAC: Ako vi kažete da ministar zdravlja donosi odluke, znači on uzme telefon i okrene nekog i kaže, „doći će ekipa“?

DANICA GRUJIČIĆ: Tako je.

TAMARA PUPOVAC: Šta bi se desilo nekom od pobrojanih da su rekli, „ne može, ovo je intenzivna nega“?
DANICA GRUJIČIĆ: Verovatno je jedino što može da im se desi da izgube načelnička ili rukovodeća mesta. Jer to su sve profesori fakulteta koji su svoje znanje stekli na osnovu radova, nastave koju drže, na osnovu rada sa pacijentima…
TAMARA PUPOVAC: Zato vas pitam, kada ste rekli, „ne slažem se sa ovim zahtevima“…
DANICA GRUJIČIĆ: Eto, ja… Mislim, ja uvek gledam suštinu.

Upravo je gospođa Pupovac, u naletu predivne novinarske inspiracije, i pronašla put do suštine: moraju biti smenjeni baš zato što se radi o vrhunskim stručnjacima. Jer, kazna nije osveta nego majka budućih odluka, i direktor bolnice koji se nađe na etičkoj raskrsnici u svoju svest će imati učitan podatak šta se desilo ljudima – možda i strukovno kvalifikovanijim od njega – koji su poverovali u ispravnost putokaza ka provaliji. Stručnost je preduslov, ali daleko da je dovoljna za zauzimanje položaja vrhunske odgovornosti, i moramo verovati da je akademska zajednica u stanju da u svojim redovima pronađe desetak osoba po svim osnovama sposobnih da kao ministri ekspertske vlade predvode ne menjanje sistema nego njegovu konačnu primenu. Da li će uopšte dobiti priliku? Moraju, pošto je alternativu previše strašno i zamisliti.

* * *

Jedan od najvažnijih momenata istorije pozorišta, ako je verovati sudu Čezarea Molinarija, desio se sredinom 18. veka, kada su sa pozornice Comédie-Françaisea uklonjene stolice za najuvaženije gledaoce. Moćnici su, naime, kijali glumcima u lice i ometali ih mrmljanjem između replika, da bi njihovim izmeštanjem umetnici – tj. stručnjaci – odjednom stekli uslove da zaista rade svoj posao. Reditelji su se prvi put našli pred stvarnim izazovom rešavanja kretnje u scenskom prostoru, u službi dela a ne u borbi sa neželjenim gostima. Lokalna evolucija uporedo je praćena širom promenom scenografskog koncepta, do tada često podređenog tački iz koje je predstavu gledao vladar. Kako kaže podli boljševički plenumaš Žan Divinjo u „Sociologiji pozorišta“: „U tom povlašćenom položaju vladar se nalazi na mestu na kome se sustiču sve linije koje obrazuju splet linija jednog prostora čiji je on u isti mah i prividni stvaralac i središte. Taj prostor namenjen je i posvećen vladaru, i u njemu se prikazuju figure za čije bi se privremeno postojanje reklo da zavisi od njegove volje, baš kao i životi njegovih podanika“. U stvarnosnu ili bilo kakvu drugu verodostojnost tako koncipirane pozornice može poverovati jedino vladar. Pod uslovom da je potpuno lud.

Autor je dramaturg

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.