Gospodin Milan Karagaća, u svom „Ličnom stavu“, korektno rasuđuje kad piše o Tadićevoj poseti Srebrenici, te njegovoj poruci da Srbi u regionu moraju biti lojalni građani u zemljama u kojima žive i da samo tako mogu biti most dobrosusedskih odnosa. „Razumno, jer Srbija najviše može pomoći Srbima van Srbije ako sa državama u kojima žive ima što bolje odnose“. Sasvim poželjno. Treba se složiti sa gospodinom Karagaćom kad navodi: „Da je nekadašnji predsednik Srbije to izgovorio i tako mislio 1989, 90. i 91. godine, verovatno bi rasplet jugoslovenske drame bio drugačiji…“ – što je istina.
Navodi da bi stabilnost u EU bila najpogodniji okvir za razvoj demokratije, ekonomski napredak, vladavinu prava i „izgradnju Hrvatske, Srbije, CG, Makedonije, Albanije, Bugarske itd. kao savremene evropske države i ravnopravnog učesnika i partnera…“ A, đe je, bolan BiH? Ne pomenu je. Nje nema kao države u ovom regionu. „Naravno, tu su zapaljive međuentitetske izjave u BiH, gde se Silajdžić i Dodik nadmeću… u odbrani svojih entiteta…“ Tačno je. „Vrhunsku glupost izrekao je verski poglavar Mustafa Cerić kada je pozvao Tursku da se vrati na Balkan i vrati nam Otomansko carstvo. Tako nešto ne bi odalamio ni obični seoski hodža“. Ako je doslovno tako rekao, pa iako mu je sve ovo dozlogrdilo što se čini prema BiH, za osudu je takav ispad koji priziva nešto nerealno i što pogoršava međuljudske odnose u BiH. Ne pomenu gospodin Karagaća Dodikove izazove: „Bosnu ne doživljavam kao svoju državu“. „Volim Srbiju, volim Republiku Srpsku, ali ne volim Bosnu“. „Sarajevo ne priznajem kao glavni grad…“ itd. Etnički je RS očišćena tokom ovog rata, pa sad stalno preti referendumom za odvajanje RS od BiH, izazivajući nestabilnost na široj našoj regiji.
Ruku na srce, trebamo priznati nepravdu nametnutu Dejtonskim sporazumom. Srbi imaju paralelne i specijalne odnose sa Srbijom, sa „duhovno srodnim narodom“. Hrvati imaju to sa „duhovno srodnim narodom“ u Hrvatskoj.
Zašto se niko ne zapita: Ko je „duhovno srodni narod“ Bošnjacima? Bošnjacima koji su stradali, progonjeni i etnički čišćeni u svim ratovima do ovog najprljavijeg rata ubijanja Bosne 1992-95. godine. Pored svih patnji, ostali su najumereniji muslimani na svetu. Neki ih (zbog teritorija) ne primaju kao naše dobre komšije sa kojima, kao i do ovoga rata možemo dobro živeti. Zar oni, u odnosu na Srbe i Hrvate u BiH, nisu segregirani? Jesu. Sve narode u BiH jednako treba tretirati – od Drine do Une. Cerićev ispad jedva su dočekali oni što Bosni rade o glavi. Ipak se taj ispad ne može opravdati, kao ni Dodikove pretnje BiH. Neka svako za svoje ispade i krivice pred javnošću odgovara po učinku.
Rade Vukosav, Novi Sad
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
