Šta nije u redu sa Danom državnosti? 1Foto: Privatna arhiva

Prema aktuelnom Zakonu o državnim i drugim praznicima, taj dan se obeležava u spomen Prvog srpskog ustanka 1804. i donošenja Sretenjskog ustava 1835. godine.

Ipak, najznačajniji državni praznik u Srba trenutno nosi sa sobom jednu nezavidnu pozadinu i nasleđe sa kojim bi Republika trebalo da raskine ukoliko zaista želi da napreduje.

Mnoge države na svetu slave nacionalne revolucije, datume oslobođenja, ili pak datume početka procesa neke vrste emancipacije.

Srbija nije izuzetak, i to samo po sebi nije ni na koji način problematično.

Međutim, da li smo se mi ikada duboko zapitali kakve implikacije proslava naše „emancipacije“ povlači i koji su to potencijalno neprihvatljivi aspekti proslave Sretenja koji neprestano mimoilaze naš vidokrug?

Slavljen danas kao Srpska revolucija, Prvi srpski ustanak odista predstavlja početak vojne faze nečega što u današnjoj perspektivi može biti posmatrano kao nacionalno oslobođenje, uspostavljanje državnosti i samostalnosti.

Mnogi autori unutar srpske istoriografije se razilaze oko toga koja je gornja granica te revolucije, da li je to kraj njene vojne faze (1815.), ili je to proglašenje prvog ustava u modernoj srpskoj istoriji (1835.), uz povremena flertovanja i sa idejom da tu granicu treba pomeriti do 1878. i sticanja pune nezavisnosti na Berlinskom kongresu.

Ipak, u moru diskusija oko tehničkih aspekata i praznika i njegove proslave, ali i same istorije u pozadini, nikada se ne postavlja pitanje šta je dominantna vrednost iza slavljenja Sretenja kao srpskog Dana Državnosti?

Šta nije u redu sa Danom državnosti? 2

Aludiram na činjenicu da gotovo uvek propuštamo priliku da postavimo pitanje od čega smo se mi to osamostalili i, takoreći, emancipovali?

Zašto bi Sretenje/Dan državnosti trebalo tako jako da rezonuje u našoj svesti? Zašto tako jak naglasak na „vaspostavljanje/vaskrs srpske državnosti“ i udaranje temelja „moderne“ srpske države?

Takoreći, šta je „pisac“ hteo da kaže?

Često prisutan ideološki antagonizam u javnom diskursu u Srbiji je onaj kada se govori o komunističkom, s jedne strane, i pre- i post-komunističkom periodu srpske istorije s druge. Interesantno je uočiti koliko zapravo paralela možemo povući između tih era u određenim sferama.

Proslave državnih praznika i dominantne kategorije pri propagiranju vrednosti krucijalnih za kolektivni identitet su jedna od njih.

Mnogi će verovatno pitati kako se te vrednosti mogu porediti u uslovima multinacionalne (neki bi čak rekli i supranacionalne) kreacije i etnonacionalne postkomunističke državne tvorevine kakva je Srbija?

Te dve faze su naizgled u potpunim suprotnostima.

I da i ne.

Naime, mehanizmi određivanja gore pomenutih dominantnih kategorija i njihovo propagiranje je potpuno isto i za komunistički i postkomunistički period.

Decenijama je kolektivni identitet i samo postojanje Jugoslavije počivalo na vrednostima zajedničke borbe protiv zajedničkog neprijatelja.

Taj neprijatelj je bio fašizam, a mi smo kao država bili savez antifašističkih naroda i narodnosti.

Danas, mi smo nacija koja slavi svoju pobunu protiv Otomanske imperije i njenih dominantnih vrednosti.

Zajednički neprijatelj pripadnika naše nacije i „civilizacije“ kojoj tvrdimo da pripadamo je takozvano 500-godišnje ropstvo pod Turcima.

Upravo tu leži najveći problem našeg državnog praznika, tj. diskursa vezanog za njega.

Diskurs oko Dana državnosti i istorije u pozadini je vrlo isključiv u svojim vrednostima i svojoj retorici, nadasve baziran na istorijskom revizionizmu i neistinama.

Svake godine su političarima i „kreatorima mišljenja“ javnog mnjenja puna usta 15. februara kao datuma kada nastaje „moderna“ srpska država.

To, svakako, nije neistina.

Ali šta zaista znači taj pojam „moderno“?

Prateći istupe nosioca nacionalne politike, značajnih figura našeg visokog obrazovanja, i ostalih pozvanih da govore o ovom istorijski značajnom trenutku, srpska „modernost“ stoji jedino i isključivo u suprotnosti sa Otomanskom imperijom, Islamom, „Istokom“, „Orijentom“, „Turcima“, „ropstvom“ i slično. A naše „civilizacijsko“ mesto je uz hrišćanski Zapad i Evropu“.

Mnogi su spremni da proglase 15. februar danom kada je Srbija rekla da ona bezrezervno i neupitno pripada Evropi.

Koja je to Evropa? Da li je to Evropa Evropske unije, Šengen zone, uvoznih carina i mitske zabrane pečenja rakije ispred kuće, u koju nikako ne želimo da idemo? Ne, to nije ta Evropa. To je Evropa krsta i mača, na braniku „civilizacije“ od istočnjačkih varvara i bezbožnika. To je Evropa kojoj zaista želimo da pripadamo.

Mada, u poslednje vreme je na momente teško i uočiti razliku između ove dve Evrope.

Da li je to uzrok ili posledica činjenice da je udžbenik istorije za treći razred gimnazije u izdanju državnog Zavoda za izdavanje udžbenika (autora Dragomira Bondžića i Koste Nikolića) fantastičan primer ovakvih vrednosnih sudova bez utemeljenja u istorijskoj istini?

Da ne spominjemo utemeljenje u vrednostima naširoko zastupljenim u akademskom diskursu drugde u svetu.

Vratimo se na pretpostavku Edvarda Saida u kapitalnom delu, „Orijentalizam“, da „naša“ (misleći na hrišćanski Zapad) kultura „dobija na snazi i identitetu postavljajući sebe protivno Orijentu, njegovim suprotnim slikama, idejama, karakterima i iskustvima“.

Šta podgreva mit o 500 godina turskog ropstva?

Pre nego što potencijalni čitaoci dobiju napad panike pred mojim apologetskim stavom prema 500 godina zuluma koji je naš narod trpeo, da li je moguće da ne vidimo koliko je takav stav štetan po naš sopstveni kolektivni identitet?

Zašto pet stotina godina ropstva i mraka, zašto vekovi muka i patnje?

Zar je srpski narod prestao da postoji između pada Despotovine i podizanja Prvog srpskog ustanka?

Da li se išta desilo za naš narod u međuvremenu, čak i dobro?

Da li smo uopšte postojali?

Jasno je, motiv smrti i vaskrsenja rezonuje u ljudskoj svesti više nego i jedan drugi.

Smrti od ruke neprijatelja koga možemo svi zajednički da mrzimo i uz to da pokažemo kako pripadamo onom „boljem“ delu sveta.

A šta je bolje onda od vaskrsa kroz isukani mač protiv sopstvenog zlostavljača?

Da ne budem previše bezobrazan sugestijom da smo decenijama pripadali „boljem“ delu sveta pripadajući njegovoj antifašističkoj ekumeni, postaviću prosto pitanje: Kada ćemo prestati da definišemo sebe kroz prizmu mržnje prema drugome?

Državni praznici bi trebalo da budu proslave sopstvenosti, to im je jedina svrha.

Što pre to shvatimo, bolje po nas.

Tog momenta ćemo prestati da budemo „milenijska nacija pravoslavnih Hrišćana“ iz knjiga Milorada Ekmečića, nacija sinova Stefana Nemanje, nosio on krst ili mač, nacija stradalnika „istočno-islamskog varvarstva“, ili nacija hordi „čuvara nacionalnog dostojanstva pred naletom migranata“.

Kada Srbi shvate da je i sam pojam nacije moderan koliko i njihova država, shvatiće da je sve ostalo gledanje u ogledalo da bi se ciljano video neki drugi.

Autor je doktorand i asistent na departmanu za istoriju, Indijana Univerzitet u Blumingtonu, SAD

close
Šta nije u redu sa Danom državnosti? 3

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.