Šta posle Prvog novembra?

Dragi studenti,

Pre četiri meseca kada ste održavali veliki vidovdanski protest u Beogradu, uputio sam vam pismo pod naslovom „Šta posle Vidovdana?“. Tada ste postavili dva jednostavna ultimatuma vlasti, a to su raspisivanje izbora i da se prekine lažni skup u Pionirskom parku. Režim ih nije ispunio i na Vidovdan ste dali zeleno svetlo građanima da stupe u građansku neposlušnost. Građani su krenuli u letnju ofanzivu koja je bila uspešna utoliko što nije došlo do prekida protesta, koje je u letnjim mesecima je najteže održavati „živim“ u periodu kada su mnogi negde otputovali na odmor, a mnogi od vas su morali da se posvete učenju i ispitima.

Međutim, leto je prošlo i pokazalo se da građani ne mogu sami, da im treba vođa. Vođu i dalje vide u vama i vašoj izbornoj listi. Veliki subotnji novosadski skup je prilika za nove ultimatume vlasti, ali i prilika za poziv na nešto novo. Građani su vam iskazali masovnu podršku i oni ne odustaju, samo ne mogu više toliko da budu na ulici sa vama dok ne znaju da ih to sigurno vodi u pobedu. Izloženi su sudskim procesima, pritvoru, pretnjama, strahu, otkazima, uvredama, povredama privatnosti i zato je potrebno vođstvo. To vođstvo treba da ostane kolektivno, ali treba da deluje mnogo operativnije od vaših plenuma. Ono treba da odražava sinergiju studentskog vođstva, vas ili vaše studentske liste, i zborova građana, a da ima demokratsku podršku plenuma i zborova građana.

Hoće li to biti dovoljno? Neće, jer nakon što se uspostavi ta sinergija, to vođstvo će morati da nastavi da se bori sa „obojenom kontrarevolucijom“. To neće biti borba vas protiv režima, nego vas i režima koji će preko EXPO-a i raznih drugih veza da koristi spoljne resurse od Rusije do Izraela, od Kine do Amerike, a kako bi se uspešno borila protiv vas.

Zato sledeći korak mora da ponudi sadržajno nešto novo, a to novo mora da bude odraz aktuelne situacije i da isprati inicijative koje su se pokazale uspešnim. A zapitajte se gde je postignut najveći uspeh posle najvećeg skupa 15. marta? Samo na jednom mestu – u Evropskoj uniji. Biciklistička tura do Strazbura i maraton do Brisela su učinile da se od tada iz Evropske unije iz dana u dan čuje sve veća podrška vašem pokretu i sve veća kritika režima u Srbiji. Pritom vas niko izvan Evropske unije nikada nije podržao niti kritikovao režim.

Znam da su mnogi kritični što Evropska unija nije brže i snažnije reagovala na sve što se dešavalo, ali tako je to kada imate konglomerat evropskih institucija i „plenuma“ država članica koji upravljaju stanovništvom od skoro pola milijarde ljudi. Koliko je trebalo vama da provučete neke odluke kroz vaše plenume, a sada zamislite koliko treba Evropskoj uniji? Zašto je to tako? Države članice dobrovoljno pristupaju u EU i zadržavaju pravo da učestvuju u svim odlukama. Evropska unija će takođe morati da se reformiše kako bi bila operativnija u donošenju odluka, ali to nije tema ovog pisma.

Vi ste od proleća od visokih evropskih zvaničnika dobivali snažne reči podrške, ponavljali su da su vaši zahtevi ujedno i zahtevi EU prema Srbiji. 31 tačaka poslednje rezolucija Evropskog parlamenta od 22. oktobra su apsolutno ogolile režim i tamo je sve crno na belo – od nadstrešnice do EXPO-a.

Kada se pitamo šta dolazi posle 1. novembra, jedini odgovor koji je siguran je izveštaj Evropske komisije o proširenju za Srbiju koji će ocrniti režim pred celom Evropom i svetom. Taj izveštaj će biti objavljen 4. novembra. Dobro ga pročitajte, kao i pomenutu rezoluciju Evropskog parlamenta, i razmislite šta mislite da još nedostaje.

Ja ću odmah da vam kažem jednu stvar koju sam primetio da nedostaje, a to je projekt Jadar. To je poslednja moneta za potkusurivanje ovog režima i treba da tražite da se u zvanične dokumente EU unese suspenzija tog projekta zbog ozbiljnih tvrdnji o ekološkim posledicama kopanja litijuma. Ali ni to neće biti dovoljno, treba da tražite privremenu suspenziju svih projekata EU u Srbiji. Rezolucija pominje ciljane sankcije „protiv onih koji su odgovorni za teška kršenja zakona i ljudskih prava u Srbiji“, ali to neće srušiti režim.

Ako rezolucija i izveštaj pokazuju da je ovaj režim pretvorio Srbiju iz demokratije u autokratiju, onda EU mora potpuno da zaustavi finansiranje tog režima. Bez toga, džabe da se uloži toliki trud da se, na primer, organizuje generalni štrajk na nekoliko dana – režim će uspeti da se odupre, ako ništa drugo, sa stotinama miliona evra koje stižu iz evropske kase. Ako ostane bez tih para režim će upasti u probleme – neće moći da finansira medijsku propagandu, Ćacilend, batinaše, policiju itd. Svi će oni da mu okrenu leđa kada shvate da para više nema i da je to brod koji tone.

Godišnjica pada nadstrešnice je na prvi pogled dosta pesimistična: zahtevi nisu ispunjeni, prisiljeni ste da se vratite na fakultete, a ovoj vlasti se ne nazire kraj – koji se ozbiljno nazirao u proletnim mesecima kada su protesti bili najmasovniji. Prvi novembar je prilika za jedan novi početak – za borbu koja će da bude fokusirana i konstruktivna.

Pročitajte ponovo četiri tačke koje sam predložio na Vidovdan, a to je postavljanje ultimatuma koji, ako se ne ispuni u određenom roku, povlači za sobom posledice, koje će dovesti do generalnog štrajka i megazbora građana koji će da raspiše izbore. Uz podršku EU, odnosno blokadu finansiranja iz EU budžeta, režim se može urušiti i pre toga i da se onda formira prelazna vlada i raspišu izbori.

Dakle, jedino što je novo u ovom pismu je operativnije vođstvo i da iskoristite pozitivne reakcije iz Brisela da nastavite borbu uz podršku EU. Ako se plašite da ćete time izgubiti podršku dela građana koji su protiv ulaska Srbije u EU, edukujte ih. Nećete vi sebe da prilagođavate onima koji su decenijama trovani nacionalističkom propagandom. Oni treba da se prilagode vama.

Ovo pismo posvećujem uspomeni na tragično preminulu dr. Aleksandru Patenković. Ona je bila upravo ono što ste vi – nekada studentkinja i do poslednjeg dana aktivistkinja. Oni koji su ju poznavali su rekli za nju „ljudska gromada, naučnica, majka četvoro dece, aktivistkinja, odbornica u lokalnom parlamentu i veliki borac za bolji život svih nas“. Vaš gest da Aleksandri minutom ćutanja odate poštu pokazuje da prepoznajete duboku, neraskidivu vezu koja spaja generacije studenata-boraca.

Aleksandra nije bila samo naučnica koja je u svom radu na Institutu za biološka istraživanja Univerziteta u Beogradu stigla do prestižnih svetskih laboratorija. Pre toga, i za ovaj trenutak najvažnije, ona je bila jedna od vas. NJen životni put je najsnažniji dokaz da kritička misao iz laboratorije i hrabrost sa ulice nisu suprotnosti. Naprotiv, oni izviru iz istog mesta: iz duboke težnje ka istini, znanju i pravednijem društvu. Neka sećanje na Aleksandrin integritet, njenu borbu i njeno veliko srce bude inspiracija za vašu istrajnost.

Autor je univerzitetski profesor i stručnjak za tranzicionu pravdu (ime i prezime poznato redakciji)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.