Šta sve možeš u Bačkoj Topoli kad si student

Ipak, jedan mali obični čovek, iz jedne male opštine na severu Bačke a nadasve član jedne male, ali koaliciono uvažene stranke Savez vojvođanskih Mađara, pokazao je da iznenađenja stižu kada im se čovek najmanje nada. Predsednik Opštine Bačka Topola potvrdio je vlastitim primerom, da kada se poštuju propisi i predano, po nalogu postupa, čovek nadilazi trivije logosa i etosa, a o brizi o drugim ljudskim bićima da i ne govorimo.

Tog 13. maja predsednik Opštine Bačka Topola odbio je molbu gotovo 400 studenata, koji su od Novog Sada pešačili ka Subotici da bi učestvovali na protestu „Sever zove“. Loša karma ih nanela te hladne, kišne majske noći u grad, u kojem predstavnici lokalne vlasti ne priznaju biblijsku pouka da je ljudski pružiti utočište putniku namerniku, ponuditi mu šolju toplog čaja, već upravo suprotno: ponudili su za oko 400 mladih, naše ali očito ne i njihove dece, golu ledinu. Kiša i hladna zemlja, gratis.

Treba ponoviti još jednom: oko 400 mladih ljudi je ostavljeno da prenoći jedne kišne, hladne majske večeri na nekoj ledini u Bačkoj Topoli, jer je član male, ali koaliciono uvažene stranke dobio takav nalog. I, 400 ruža izbačenih u hladnu, kišnu majsku noć bi ražalostilo svako ljudsko biće. Ali, ne i članove jedne male, ali uvažene stranke vladajuće koalicije. Jer predsednik Opštine Bačka Topola je samo radio svoj posao: on je zabranio ustupanje sale studentima, ni slučajno po partijskoj direktivi, već iz razloga nepostojanja odobrenja Pokrajinske direkcije za imovinu i Školskog odbora, zavisno od toga u čijem vlasništvu su sale srednjih ili osnovnih škola.

Adolf Ajhman je na suđenju u Jerusalimu neprekidno ponavljao i policiji i sudijama, da je sve što je radio – radio kao građanin koji poštuje zakon, da je vršio svoju dužnost i ne samo što se pokoravao naređenjima, on se pokoravao zakonu. Dakle, pitanje je prosto: kako je moguće da čovek, po pretpostavci biće razuma i morala, pristaje na partijsku direktivu i dobrovoljno se ispiše iz registra ljudskosti?

Koji je to trenutak kada u 400 studenata vidimo „teroriste“, „plenumaše“ i „blokadere“, kada ćutimo na upotrebu zvučnog oružja, kada se ne oglašavamo o šestoro političkih zatvorenika i o šestoro za kojima je raspisana poternica, jer se naš glas „razuma i normalnosti“ odnosi samo na naše članove, a svi ostali su „učesnici cirkusa i kulinarskog takmičenja“.

Koji je to trenutak kada predsednik male, ali u koaliciji uvažene stranke, doktor pravnih nauka!, kvalifikuje proteste kao „srpsko-srpsko pitanje“, u kojima učestvuje „tek šačica zavedenih, dobronamernih ljudi“ među kojima, hvala nebesima, skoro da ni nema Mađara, jer 184 hiljade Mađara u Srbiji žive „zlatno doba“ uvažavanja i stoga je više nego opravdana nada, da će „do okončanja mandata ove vlasti doći u nekoj dalekoj budućnosti“.

O slučaju 400 studenata kojima je preporučeno da kišnu i hladnu majsku noć provedu na nekoj bačkotopolskoj ledini, ako može što dalje od grada, da ne bi kvarili idilu zlatnog doba, ćuti i predsednik Skupštine AP Vojvodine, koga će istorija zapamtiti kao prvog predsednika koji je dozvolio da danas žandarmerijske cokule gaze mermerno stepenište u zdanju koje je projektovao Dragiša Brašovan – prvi put nakon mađarske vojne okupacije u toku Drugog svetskog rata 1941-45, kada je u Banovinskoj palati bila smeštena okupacijska Vojna uprava i žandarmerija.

O zločinima te žandarmerije, o raciji „koja je najstrašnija reč u rečniku svakog Novosađanina“ i „životima koji nisu vredni života“, pisala je utamničena profesorica Marija Vasić.

Nije se oglasio niti jedan član Saveza vojvođanskih Mađara o 400 studenata, koji kišnu i hladnu majsku noć nisu proveli na nekoj bačkotopolskoj ledini samo zahvaljujući činjenici da još uvek ima LJudi u Bačkoj Topoli, koji su ih prihvatili kao svoju decu i smestili ih i po desetak u svoje domove, a koji žive poštujući nalog savesti, a ne nalog partije.

O neljudskom činu lokalne samouprave Bačka Topola, o zatočeništvu šestoro političkih zatvorenika i poternici za još šestoro, kao i o zvučnom oružju koje je upotrebljeno tokom 16 minuta odavanja pošte na protestu u Beogradu, ćuti i potpredsednica Narodne skupštine, članica delegacije Narodne skupštine pri Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope, u kojoj je bila i potpredsednica, a jedno vreme i predsednica Odbora za jednakost i nediskriminaciju.

Sve te funkcije zvuče važno i moćno: ali bivša predsednica Odbora za jednakost i nediskriminaciju Parlamentarne skupštine Saveta Evrope, članica male, ali koaliciono uvažene stranke, ćuti i kao žena, i kao majka, i kao političarka. I, kao ljudsko biće.

Pisala je Hana Arent kako su mnogi Nemci i mnogi nacisti verovatno bili u iskušenju da ne ubiju, da ne pljačkaju, da ne dozvole da njihovi susedi odlaze u smrt i da ne postanu saučesnici u svim tim zločinima. „Ali, sam Bog zna kako, naučili su da odole iskušenju“.

I, tako i danas i ovde, sam Bog zna kako svi oni koji postupaju po nalogu partije, a ne po nalogu savesti, odolevaju iskušenju da ostanu ljudi.

Autor je profesor, tekst je pisan u ime članova Vojvođanske politikološke asocijacije (VPA)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.