Stambeno pitanje

Za jednog političara preterano raznežen svojim nenadanim izbornim uspehom, a samo što je položio zakletvu na Ustav, novoizabrani predsednik Srbije obavestio je medije i narod da se složio s predlogom da dosadašnji predsednik ostane da stanuje u predsedničkoj rezidenciji, a da se on smesti u premijersku. S obzirom na količinu reči, i štamparske boje, potrošenih na elaboraciju slučaja, predsednik koji je bio premijer i premijera koga su novinski stripovi simpatično prikazivali kao kafe-kuvaricu, velikodušni stambeni plan Tomislava Nikolića izgledao je kao vic, a s obzirom na predimezionirani značaj i poražavajuću ulogu marketinga u postpetoobarskoj vladavini demokrata – više kao crnohumorni vic. Iz čije smo crnohumorne simbolike mogli zaključiti da Tomislav Nikolić nije čovek koji će dosije uzurpacije otvarati, rešavati i zatvarati stranu po stranu, dalje, kao uvek klizavo evropsko poglavlje o pravosuđu, nego čovek koji, u dubini duše, ni sam ne veruje da mu funkcija predsednika stvarno i pripada. Samo što se nije izvinio Borisu Tadiću: izvinite što vas deranžiram u na „Andrićevom vencu“. Šteta što je vlada poglomazan aparat te s ne može smestiti tamo. Naš predsednik nije ni američki ni francuski predsednik, mi nemamo nešto kao što je Bela kuća ili Jelisejska palata. Nemački predsednik je manje od našeg, a ni hrvatski nije mnogo više. Proverila sam, prvome su stan, pri jednoj rekonstrukciji, iselili iz službenog sedišta u berlinskom zamku Belvi u neku službenu vilu, a bogami su, navodno i pod bombama Srba, seljakali više puta i ovog drugog. Ali, koga su zmije ujedale i guštera se plaši. Mi, koji smo se ponadali da će mreža uzurpacije i lične vlasti biti ozbiljno načeta i kod suštinskih pitanja, doživeli smo da se ona, evo, preseli i na uvek ne sasvim bezazlen, simbolički plan. U rukovođenju državom nema mesta ni bolećivosti ni privatnosti, ali moram da podsetim da je posle neke zamršene transakcije sa Vojislavom Koštunicom i Ružica Đinđić ostala da živi u nekadašnjoj vili premijera.

RASIPANJE: Slučaj Agrobanka je sigurno najveći finansijski skandal koji se Srbiji dogodio u poslednjih deset godina. Sama država tvrdi da je iz te banke „na misteriozan način“, da parafraziramo Udruženje banaka, isparilo 300 miliona evra.To vam je bar stotinak kilometara autoputa kroz osrednje pitomo područje. Od trenutka kad je Narodna banka Srbije, iznanadila čak i Udruženje banaka, uvođenjem prinudne uprave u tu banku, pa sve dok Vlada Mirka Cvetkovića, naglašavam – U ODLASKU, nije, pozivajući se na interese finansijske stabilnosti, zadužila narod za još devedesetak miliona evra i osnovala novu Agrobanku, i mediji i država prema ovom su se skandalu ponašali sa manje zabrinutosti nego što zaslužuje propast ulične tezge u Bulevaru revolucije. Država je i posle tog datuma nastavila tako da se ponaša. Prosto nas ignorišući. Nas, koji ćemo platiti i tih 90 miliona evra i još bar toliko koliko će ta banka pojesti u navodnim pokušajima države da je pripremi za još nedefinisanu funkciju. U pristojnim država postoji udruženje za zaštitu poreskih obveznika, koje bi sada državu Srbiju tužilo, a nisam čula da tako nešto deluje kod nas. Bezobrazluk države, dojučerašnjeg pojedinačno najvećeg akcionara Agrobanke, a sad jedinog akcionara Nove agrobanke, granični je kamen. Ako i posle njega poreski obveznici ostanu bez svake zaštite, iz arsenala mera torture koji na njih još nije primenjen ostalo je samo još da budu živi pojedeni. Ali neće, jer se takvi ne mogu oporezovati.