Ne smemo ni da zamislimo šta se sve nalazi na dnu Dunava, Save, Drine i Morave: Stanje životne sredine dovedeno do apsurda

Zvanična srpska politika navodno jeste učlanjenje u Evropsku uniju. Koliko čovek mora da bude naivan da bi poverovao da je ona i uistinu takva. Možda se u početku vladavine SNS-a i mogao nazreti po neki potez i nekakva aktivnost na liniji zvanično proklamovane politike. Međutim, već nekoliko godina nemoguće je prepoznati makar i jednu aktivnost na osnovu koje bi se lakoverni mogli upecati. Kao da su utihnuli i verbalni istupi zvaničnika, a građani Srbije su praktično i zaboravili da je Srbija u „statusu kandidata“.

Međutim, ono što je danas i vidljivije od te evropske stranputice oličene u eksplicitnoj politici jeste stanje životne sredine na teritoriji Srbije. To je oblast u kojoj, u poređenju sa svim ostalim, Srbija najviše zaostaje. Porediti danas kvalitet i sam izgled životne sredine u Srbiji sa kvalitetom i izgledom u bilo kojoj članici EU je bespredmetno. Zaključak je vrlo lak, posebno u ovom zimskom periodu, kada je sve nekako ogoljeno.

Teško je izdvojiti najslikovitije problematične primere, a nabrojati ih sve gotovo je nemoguće. Možda krenuti od ogromne količine rasutog otpada na javnim površinama. Pored saobraćajnica je to najuočljivije. Kada zađete malo dublje, stanje postaje još gore. Na pitanje o broju divljih deponija u Srbiji najčešći odgovor je da postoji samo jedna. Jer nije preterano ako se kaže da je cela teritorija na kojoj se nalazi naša država ustvari jedno veliko smetlište, odnosno jedna velika divlja deponija.

Tu se pridružuju reke sa svojim vodama, koritima i priobaljem. Jezive slike reke Drine stvaraju kod savesnih građana osećaj srama. Njene obale su okićene najlon kesama. Ne smemo ni da zamislimo šta se sve nalazi na dnu Dunava, Save, Drine ili Morave. A one manje reke, nekada živopisne, ispresecane su malim hidroelektranama. Ne zaostaju ni jezera. Lepa su uglavnom na snimcima iz aviona. Ako se približite, postajete svedoci surove stvarnosti.

O aerozagađenju velikih ali i onih malih gradova sve je već toliko puta ispričano. Za visoke koncentraacije PM čestica kao da više niko i ne mari. One su tu, zbog njih se razboljevamo, kraće živimo, i šta se tu može? O mnogo opasnijim organskim zagađujućim susptancamaa čak ništa i ne znamo. Njihove koncentracije u Srbiji niko valjano i ne meri.

Istočnu Srbiju polako pretvaramo u rudničku oblast. Prirodni resursi su dati na korišćenje kineskim kompanijama, koje, bar prema rečima predsednika države, zaštita životne sredine mnogo i ne interesuje. Zapadna Srbija kao da još odoleva. Pitanje je do kada.

U Srbiji su zatvorene na desetine, pa i na stotine različitih fabrika iz vremena Jugoslavije. Iza njih je ostalo ko zna koliko različitog otpada. Danas o njemu ništa ne znamo. Gotovo je sigurno da jedan deo čine različita neorganska i organska toksična jedinjenja. Ako to i nisu bila, posle godina nekontrolisanog skladištenja i hemijskih, fotohemijskih i mikrobioloških transformacija takvim su se mogla učiniti.

Planine su na udaru investitora. Grade se višespratnice nalik onima u velikim američkim gradovima. Tužno i nezdravo, ali pre svega glupo. Izgledu naše životne sredine doprinosi i više od 4 miliona nelegalno izgrađenih objekata. Zarad podilaženja glasačima za naredne izbore, oni se legalizuju, a bez ikakvih prethodnih zahteva da se prvo dovedu u kakav-takav komunalni red.

Na sve to najavljuje se izgradnja nuklearne centrale. Ovakva postrojenja jesu možda dobro rešenje u visoko razvijenim državama, sa visokom upravljačkim kapacitetima. Smemo li uopšte i da zamislimo da, u okolnostima u kojima je stručnost i znanje kao kriterijum pri zapošljavanju na poslednjem mestu, postavimo nuklearno postrojenje. Imajući sve nabrojano ne bi nas ni začudilo da i nuklearni otpad završi na divljim deponijama.

Stanje životne sredine u Srbiji je dovedeno do apsurda. A da on bude još veći, tu je i činjenica da kod nas postoji čak i Ministarstvo zaštite životne sredine. Ko zna koliko pitanja bismo mogli da postavimo sadašnjoj ministarki. Istina, mogli smo to i njenim prethodnicima. Ono što možemo sami da se zapitamo je: čemu ono uopšte služi? Da li je makar i pokušalo da reši neki od navedenih problema? Ili nekih drugih, koji ovom prilikom nisu navedeni. A kad se prisetimo da ono ima i nekakav budžet, da ima neki novac na raspolaganju, možemo samo da se pitamo da li je ministarku i njene saradnike bar malo sramota?

Autor je profesor Hemijskog fakulteta Beogradskog univerziteta

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.