Stara i nova trgovina

Saša Nikašinović U vreme kad nije bilo buvlje pijace, kineskih prodavnica i hipermarketa Robne kuće „Beograd“ su bile glavno mesto za odlazak u kupovinu. Nije baš da je tamo bilo najjeftinije, ali je izbor i kvalitet robe bio najbolji. I to je bilo presudno. Sve dok krajem leta one hiperinflatorne 1993. godine tadašnja vlast nije napravila krupnu ekonomsku grešku i zamrzla sve cene. Odluku nisu svi poštovali, ali je rukovodstvo RK „Beograd“ bilo poslušno i disciplinovano. Dok je inflacija dnevno grabila krupnim koracima, striktno su pazili da se roba prodaje po starim cenama. Uskoro su se mnoge stvari kod njih mogle kupiti bukvalno za bagatelu. Iskoristili su to mnogi privatnici koji su čak kamionima odnosili kupljenu robu. Police u Robnim kućama tada su ostale prazne, a za nabavku nove robe po novim cenama nije bilo para.
Bio je to početak kraja Robnih kuća „Beograd“. Isprva je izgledalo da sve i nije tako strašno jer su stigli neki bankarski krediti. Tavorilo se tako još koju godinu, uz kredite koji se nisu vraćali i uz skromno iznajmljivanje poslovnog prostora. Nisu se baš mnogo trudili sa kako-tako prilagode sankcijama. I tako je nekad najjači trgovinski lanac u bivšoj Jugoslaviji stigao polako do prosjačkog štapa. Državi koja za taj trgovinski hod po mukama zbog onog zamrzavanja snosi dobar deo krivice nije ni padalo na pamet da pomogne. Na kraju je otvoren stečaj.
Radnici RK „Beograd“ sada štrajkuju glađu, a trebalo je da štrajkuju 1993. godine, onda kad je počela ona prinudna rasprodaja njihove robe. Trebalo je da iskoriste prednosti onog Miloševićevog zakona koji im je omogućavao besplatne akcije. Nisu to učinili jer su čekali da ih država spase. Sada tvrde da su akcionari, a nisu kao što nisu ni radnici mnogih drugih preduzeća u zemlji. U međuvremenu je ovakvu koncepciju robnih kuća pregazilo vreme. Onakvih kakve su nekada bile više biti neće. Sudbina RK „Beograd“ zato sada nije ni malo ružičasta. Onaj ko bude kupio ovaj trgovinski lanac sa zamašnim dugovima verovatno neće uopšte obnavljati nego rasprodati imovinu i gledati da na toj kupoprodaji zaradi.
Glavna konkurencija Robnim kućama „Beograd“ u Beogradu je bio „Merkator“ koji se posle raspada Jugoslavije očigledno snašao mnogo bolje. Delimično i zato što se i cela Slovenija posle raspada Jugoslavije snašla mnogo bolje. Tek, kada je „Merkator“ pre neku godinu opet došao u Beograd, nije ni pomišljao da se vraća u prostor svoje stare robne kuće na Novom Beogradu koji su, uzgred, izgradili svojim parama i koji im nije vraćen. Taj stari prostor nije odgovarao novoj trgovinskoj koncepciji hipermarketa.
Tako su hipermarketi stigli i u Srbiju. Vrlo brzo se pokazalo da je „Merkator“ napravio veoma dobar posao. Bolji nego što je ova slovenačka firma i sama očekivala. I desilo se ono što se moralo desiti. Počela je bespoštedna konkurencija hipermarketa. I tako dok se trgovinski lanac Robnih kuća „Beograd“ gasi, traje pokušaj da se napravi novi još veći i još jači. Iza takvog pokušaja stoji Miroslav Mišković – dakle, čovek koji ima para – sa svojom „Deltom“ i vlasništvom nad „Maksijem“ i „Pekabetom“.
Konkurencija je, naravno, uvek dobro došla. Bilo bi to dobro, ali čini se da se u toj tržišnoj utakmici ne biraju sredstva. Počelo je i fauliranje uz razumljivi trud da se to mnogo ne primeti. Već je i zaboravljeno kako je „Merkator“ prosto izguran kao mogući kupac „Cemarketa“. Pored ostalog tvrdilo se javno da je to strateška firma koju ne bi trebalo prodavati Slovencima. Bilo je tu i pravnih zavrzlama oko akcija i na kraju je „Merkator“ sam odustao.
U svakom slučaju sada je to već istorija. Novo je to da se lansiraju glasine kako je Merkator zapravo namenjen kupcima sa dubljim džepom. Kad se, recimo, porede cene hipermarketa u „Večernjim novostima“, gde je Mišković jedan od vlasnika lista, nikada nećete videti da je u Merkatoru nešto jeftinije nego u Maksiju. Merkatora tamo ili uopšte nema na spisku ili je kad ga ima – najskuplji.