Stare i nove vrednosti

Prof. dr Zoran Milenković Nedavno hapšenje grupe profesora Pravnog fakulteta u Kragujevcu, osumnjičenih za primanje mita, izazvalo je veliku pažnju javnosti. Nemam nameru da ulazim u detalje samog postupka, ponajmanje da presuđujem o krivici (ili nevinosti) osumnjičenih. Moj komentar išao bi u drugom pravcu i bio bih jako zadovoljan ako bi izazvao neku vrstu javne rasprave. Postavio bih neka pitanja i pokušao da dam kratke odgovore.
Šta je korupcija u obrazovanju? Jedna od definicija bila bi: sticanje materijalne koristi za pružanje određenih usluga, ali i „pomoć prijatelju iz istog jata“ od koga bi se kasnije očekivalo da uzvrati sličnom merom. Ako bismo je tako definisali, umesto komentara bile bi dovoljne biblijske reči: „Neka prvi baci kamen onaj koji misli da nije nikada zgrešio“. Šta uslovljava korupciju? Blizu je pameti da je to društvena klima. Neko će reći da ima korupcije svuda. Svakako, ali ona bolje uspeva onde gde su joj uslovi bolji. Pošto je pisac ovih redova između ostalog i lekar, ovu pojavu mogao bi uporediti sa infektivnim oboljenjem koje ima sklonost ka brzom širenju. Moguće da korupcije ima u svakom društvu, ali ona bolje uspeva gde ima više pogodnosti. Mislim da ih naše društvo uspešno neguje i razvija.
Uzmimo bilo koju instituciju sistema. Ona ne samo što nije suštinski nezavisna, niti neguje ozbiljne kriterijume vrednovanja, nego čak ne želi da se suštinski suoči sa elementarnim izazovima koje nameću dobro organizovana društva. Isto pitanje se može postaviti o korupciji u sudstvu, zdravstvu (šta bi se sve tu moglo reći), policiji… Ako ih tamo ne otkrivamo, ne znači da ih nema. Pitanje je da li želimo da se ozbiljnije uporedimo sa onim društvima koja to bolje rade od našeg. Tada bi mnoge naše „vrednosti“ došle u pitanje.
Korupciju održavaju uslovi. Manje je krokodila ako se močvara isušuje. Ako bara ostane ista ili se širi, krokodila će biti i dalje, iako će pojedinačni lovci sa ponosom isticati da su potamanili veliki broj nemani. Drugim rečima, ako društvo obezbeđuje atmosferu u kojoj korupcija uspešno cveta, otkrivanje pojedinačnih slučajeva svakako je uspeh, ali mi se čini da je to više marketinški potez nego spremnost da se isušuje bara. Neće biti da za društvo nema značaja ako se samo žigošu (i eventualno kazne) pojedinci i na tome se završava akcija. Prisetimo se samo šta su članovi nekada opozicionih partija pre 2000. govorili o poštenju i koristi koje su imali pojedinci iz redova SPS ili SRS. Moglo se pomisliti da nećemo imati dovoljno zatvora da se pohapse svi ogrezli u kriminalu i korupciji. A šta se desilo? Samo to da sada pojedini članovi iz gore spomenutih partija, naročito SRS, „ljubazno“ vraćaju komplimente članovima demokratskih partija koje su preuzele vlast. Gle čuda, tužilaštvo nema dovoljno elemenata da pokrene postupak, a poslanički imunitet štiti svakog ponaosob, kako za laž i klevetu, tako i za izgovorenu istinu. Kao da ne postoji moralni kodeks koji bi nametao pravilo da se svako ko se bavi politikom mora da opravda poverenje birača. Kako vam deluje izjava jednog ministra koji kaže da partijski funkcioneri u Beogradu dobijaju stan na čuvanje, pošto imaju kuću u Nišu, pa ne mogu svaki čas da putuju? Ili izjava drugog, koji je voljan da kaže koliko je takvih stanova poklonila ova vlada, ali da će pokazati i listu takvih stanova koje su prethodne vlade ustupale svojim članovima. Nakon ove izjave stanovnicima države Srbije (zajedno sa Kosovom) svakako će biti lakše kada saznaju da su i drugi radili isto. Teško je verovati u etički kodeks profesora univerziteta koji za primer imaju plate poslanika (narodnih predstavnika) veće za dva ili tri puta od njihovih redovnih primanja. Primera ima koliko hoćete u svim sferama društvene aktivnosti.
I na kraju – kako lečiti korupciju u obrazovanju? Nema sumnje da visoko obrazovanje pati od hroničnih bolesti našeg celokupnog sistema i da mu je neophodna reforma. Samo, nema reforme bilo koje institucije bez reforme društva. Kako je to već drugo pitanje zadržao bih se na problemima korupcije u visokom obrazovanju. Sa jedne strane postoje efemerne vrednosti Univerziteta koje traju više od 800 godina. To su pravičnost, tolerantnost, izvrsnost, principijelnost, nepotkupljivost, negovanje kvaliteta, zajedništvo, otvorenost, akademske slobode, odgovornost, nepristrasnost. Spominje se i lična odgovornost koja se oslanja na vlastitu savest, odgovornost prema vrednostima koje čine sopstvena ponašanja, stavovi, govor, koji su u celini deo vlastite prirode ili mentalnog kapaciteta stečene učenjem ili nesvesnom asimilacijom. Neki ljudi u akademskom životu i dalje misle na način kako shvataju da je to njihova dužnost, koji to rade bez spoljašnjih prepreka ili prinuda, i ovo vide kao diktat časti ili lojalnosti, ili kao ono što zahteva da se opisuje kao dobar član univerziteta. Sve je ovo tačno i voleli bismo da je tako. Ali, to je etički kodeks vezan za samosvesnu instituciju ili odgovornog pojedinca. Međutim, ovde insistiram na uslovima koje društvo mora da osmisli kako pojedinac ne bi sa lakoćom mogao da bude korumpiran, podmićen, zloupotrebljen, lažno angažovan. To već zahteva osnovne kriterijume društvenih vrednosti i kontrole.
Kao bivši rektor univerziteta doživeo sam da nam je od strane Univerzitetske asocijacije Evrope tokom evaluacionog postupka univerziteta skrenuta pažnja na evidentni nivo korupcije koji vlada na našim univerzitetima, a po žalbi samih studenata. Tada je, između ostalog, dat predlog da se svaki ispit (sem pismenih testova) polaže pred bar dva ispitivača, od kojih bi jedan mogao biti sa drugog univerziteta. Jasno, to je bila sugestija bez konsekventnih poteza. Imao sam priliku da radim i predajem na univerzitetu u jednoj afričkoj zemlji čije obrazovno iskustvo je manje od Univerziteta u Beogradu. Za ispit gde je moja malenkost angažovana dolazili su i profesori sa drugog univerziteta i više profesora iz inostranstva. Ispit je imao nekoliko delova, počinjao je sa obaveznim testovima, nastavljao se praktičnim i usmenim ispitom i u svakom delu učestvovala su tri člana ispitne komisije. Šta mislite, kolike su mogućnosti korupcije mogle biti? Imao sam priliku da kao rektor na Zajednici univerziteta Srbije dam predlog da se formiraju zajednički kriterijumi za izbor nastavnika i saradnika na svim našim univerzitetima i zajednička lista kvalifikacionih prijemnih ispita studenata za dati tip fakulteta na našim univerzitetima, koja bi uključivala ista pitanja, tako da bi se u svakom prijemnom roku mogla formirati validna rang – lista uspeha koja bi važila za upis studenata za određeni fakultet. To nije bilo prihvaćeno. I dalje mislim da je taj predlog dobar. Drugim rečima, ako se želi da se umanje posledice ovakvih manipulacija, onda bi se za svaki ispit morali unapred odrediti testovi, dok bi se usmeni ispit obavljao pred komisijom od najmanje dva člana. Tada bi mogućnost manipulacija bila znatno manja. Nema sumnje da sadašnja reforma univerziteta znači mnogo, ali je to već duži proces i zahtevaće možda reorganizaciju univerziteta kao institucije.
Bojim se da će i proces profesorima Pravnog fakulteta u Kragujevcu, bez obzira na to kako se završi, biti samo pojedinačan uspeh (ili neuspeh) “ lovaca na krokodile“.