Stradanje vojvođanskih Nemaca

Bilo bi značajno da autor pokuša da te svoje tvrdnje i potkrepi činjenicama kako bi čitalac stekao pravu i uverljivu sliku o razlozima posleratnih smrti. Odnosno, bilo bi interesantno i da svedoci tih posleratnih dana, a koji imaju drugačije viđenje ove situacije, iznesu svoje viđenje tih smrti. Ipak, ovo je dobar primer da se neke nerazjašnjene ili sporne situacije iznesu na videlo i pokuša razjasniti sve što je do danas ostalo nerazjašnjeno ili sporno.

U tom smislu bilo bi veoma značajno za saznavanje prave istine pokušati razjasniti istorijsko-političke okolnosti koje su se dešavale na suprotnoj – severoistočnoj strani Jugoslavije, a koje su dovele do logorisanja preko 166.000 jugoslovenskih državljana nemačke nacionalnosti, ali i likvidacije bez suda i presude nekoliko hiljada pripadnika ove nacije. Autor navedenog teksta piše da se u tim severozapadnim predelima Jugoslavije nastavljaju borbe koje su dovele do smrti preko 1.600 boraca oslobodilačke jugoslovenske armije. „I sve to kada su na svim frontovima, izuzev na našem, oružja zanemela!“, kaže autor u svom tekstu (prvi pasus – poslednja rečenica). Ova konstatacija autora važi i za slučaj severoistočnog dela Jugoslavije, ali do sada se nije niko od aktera ili svedoka tih događaja javio i pokušao da objasni zašto je došlo do likvidacija i logorisanja pripadnika nemačke nacionalne manjine.

Naime, u Jugoslaviji – Vojvodini poraženi (pripadnici nemačke nacionalne manjine) nisu izabrali nastavak rata, niti su pružali bilo kakav otpor novoj vlasti, a posebno takav otpor nisu pružali starci, žene i deca, a ipak su logorisani. Iz tih logora se nije vratilo više desetina hiljada njih. Po podacima iz nemačkih državnih arhiva, koji su javno publikovani, logorisano je 166.970 pripadnika nemačke nacionalne manjine, a smrt je u logorima našlo preko 36.000 logoraša (čitaj: staraca, žena i dece).

Anketni odbor AP Vojvodine je dobio u zadatak da istraži i prezentira javnosti sve žrtve rata i poratnog perioda na teritoriji Vojvodine (od 1941. do 1948. godine). Ovaj zadatak je anketni odbor izvršio i ovih dana je to javnosti i obelodanio. Doduše, još nije izvesno kada će se moći izvršiti uvid u materijal Anketnog odbora, ali se nadajmo da neće dugo trebati. Ali, zadatak Anketnog odbora nije bio da istraži i prezentira javnosti razloge i okolnosti koje su dovele do ovih smrti (izuzev u logorima), tako da će javnost i dalje biti uskraćena za odgovor na ovo pitanje.

Međutim, i broj žrtava, kada su pripadnici nemačke nacionalne manjine u pitanju, bitno se razlikuje od rezultata do kojih su došli nemački istraživači dobijenih iz istraživanja sprovedenih u nemačkim arhivama. Razlike su značajne i u nalazima Anketnog odbora su za preko 50 odsto manje nego po nemačkim izvorima – 25.000 po nalazu Anketnog odbora i preko 36.000 prema nemačkim izvorima. Samo u dva logora sa najvećim brojem žrtava – Knićanin (Rudolfsgnad) i Gakovo – smrt od bolesti, gladi i hladnoće je našlo skoro 20.000 logoraša – vojvođanskih Nemaca. A, gde su ostali logori poput Bačkog Jarka, Kruševlja, Svilare u Sremskoj Mitrovici, Molidoru, kao i brojnih malih, neimenovanih logora, kojih je bilo skoro u svim većim mestima u Vojvodini.

Bilo bi dobro ako bi se Petar Matić Dule prihvatio pera još jednom i pokušao da nam objasni okolnosti koje su dovele do logorisanja vojvođanskih Nemaca, a posebno nekoliko hiljada nedozvoljenih likvidacija. Ne mislim da bi tim mogla biti stavljena tačka na ovo pitanje, ali bi sasvim sigurno njegov pogled na ovu temu značajno doprineo rasvetljavanju ovog pitanja. Ovo posebno ako se ima u vidu citat „I sve to kada su na svim frontovima, izuzev na našem, oružja zanemela!“, naveden na početku ovog teksta.