Studenti nisu deo krize, Vučić jeste

Na drugoj strani, vlast može da odgovori na provokacije i raspiše vanredne izbore, uz sasvim izvestan rizik da u jednom trenutku studenti pozovu građane na bojkot tih izbora.

Što dalje povlači ne samo rascep koalicije, već i rascep unutar vladajuće stranke. Time se ulazi u period višegodišnje političke krize koja neće moći da bude olako prevladana.

Posledice takve krize bile bi teže nego nakon 24. marta 1999. i 5. oktobra 2000, ne samo zato što većina generacije koja ima političko znanje i iskustvo stečeno u protestima i u životu u Srbiji devedesetih fizički gubi snagu usled prostog zamora ljudskog materijala u stalnim borbama bez pobede ili je definitivno emigrirala.

Ili zato što na drugoj strani, studenti nemaju političko iskustvo niti su pripremljeni za borbu sa vlašću. I gde bi međuprostor bio ispunjen lažnim protestantima, lažnim opozicionarima, lažnim narodnim tribunima, lažnim medijima i lažnim privrednicima koji podržavaju proteste.

U situaciji kada u Evropi i blizu granica Srbije traje oružani sukob, a opšta je spoljna politička slika Evrope i sveta nejasna, Srbija ne bi smela da dozvoli sebi dalje odugovlačenje u rešavanju sopstvene političke krize.

Studentski i građanski performansi, ma koliko da nailaze na odobravanje vremenom gube smisao i postaju cilj sam sebi. Ali cilj nije nadmetanje u performansima već promena.

Ali kakva?

Još uvek nije jasno da li je cilj politička promena: ostavku predsednika niko ne traži. Ako je cilj da institucije profunkcionišu, što je apsolutno opravdan i legitiman zahtev i svrha svih protesta, ka tome se cilju ne ide, osim verbalno kroz parole.

Ako je cilj „otvaranje“ RTS-a, postavlja se pitanje smisla tog cilja: za koga da se „otvori“? Za razgovore sa studentima koji će „preko televizije“ građanima objasniti da je u Srbiji razvaljeno školstvo, zdravstvo i pravosuđe? Kao i RTS? I da 10% zaposlenih u državnoj administraciji ili radi fiktivno ili nema potrebnu stručnost. Građani to mnogo bolje znaju i ne treba njima govoriti.

Logika nalaže da studenti formiraju centralno predstavničko telo, definišu ciljeve i otvore dijalog sa predsednikom Srbije. Aktuelna politička kriza nije nastala dolaskom Vučića već padom Berlinskog zida, ali se ta kriza nalazi na vrhuncu – sada.

Studenti nisu deo krize, Vučić jeste. To je osnova za dijalog.

Kriza ne odgovara ni Vučiću: katastrofalna kadrovska politika dovela je do kulminacije. Ako politički vakuum potraje, upravo ti kadrovi, koje definiše nervoza i nestrpljivost usled neizvesnosti političke situacije i relativne nesigurnosti sopstvenog položaja, postaće treći faktor koji će samoinicijativno načiniti pogrešan potez. Bilo u potrazi za unutrašnjim, bilo za spoljnim saveznicima.

Stoga je neminovna potreba da se bez odlaganja uđe u dijalog sa predsednikom: naći saglasnost oko suštinskih stvari i započeti reformu političkog sistema u hodu, odmah.

Većina institucija zahteva ne samo reformu već i kontrolisanu, „meku revoluciju“.

Sintagme „selektivna pravda“ ili „nedostaje politička volja“ nisu opravdanje već neodgovorne izjave pojedinaca u vlasti i onih koji takav stav podržavaju. Kao da je država tobože nemoćna da sprovede sopstvene zakone i da je neophodno da neko sa strane dođe i prinudi ustanove da vrše zakone, kad već to nije njihova obaveza i smisao formiranja.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.