Studenti nisu krivi

Imajući u vidu koliki je značaj te saradnje u borbi za povratak normalnog parlamentarizma u Srbiji, korisno je pronaći i definisati glavne razloge.

Od početka decembra prošle godine svedoci smo jednog potpuno novog pristupa u srpskoj politici. Studenti su uveli principe političkog delovanja koji se mogu definisati kao visokodemokratski. Na plenumima bi se otvarala otvorena diskusija u strogo definisanoj proceduri. Nakon nje usledilo bi glasanje da bi se donela odluka.

Studenti koji bi bili preglasani, vrlo lako su prihvatali odluke većine. Da bi se otklonio problem nekada manjeg broja prisutnih studenata na plenumima, strateške odluke bi postajale važeće tek nakon tri glasanja, odnosno posle još dva poziva i svim ostalim studentima da dođu na zakazane plenume.

Liderstvo je stavljeno u drugi plan. U javnosti bi se pojavljivali uvek neki drugi studenti, i po pravilu bi ostavljali odličan utisak. Time bi se sticao utisak o visokom kvalitetu cele studentske populacije.

Donesene odluke su bez pogovora sprovođene u delo. Aktivnosti bi po pravilu bile odlično tehnički organizovane, uvek bez nasilja. Posle svakog događaja brzo bi usledilo obaveštenje o novoj aktivnosti. Sticao se utisak da se u svakom trenutku sve drži pod potpunom kontrolom. Da li je bilo i da li ima međusobnih sukoba, to ne znamo. Tako nešto nije moglo na da se nasluti. Tako je bilo u decembru mesecu 2024. godine, tako je i danas.

Imena sa svoje poslaničke liste ne žele da obnaroduju ni posle toliko pritisaka i toliko apela da se to uradi. Za njih imena nisu značajna ni kada su oni sami u pitanju, niti kada su u pitanju oni koji će sutra sedeti u Skupštini i činiti skupštinsku većinu. Sve ono što su do sada uradili trebalo bi da bude garancija da je izbor dobar. Šta god drugi mislili, obnarodovanje imena otvorilo bi nepotrebne diskusije i odvuklo pažnju na stranputicu, čime bi se intenzitet potrebne energije za one najvažnije ciljeve smanjio.

Ovakvi pristupi dali su odlične rezultate. Studenti su do sada organizovali na desetine mitinga na kojima je bilo i više stotina hiljada učesnika. Postali su vodeća politička snaga sa najvišim političkim rejtingom.

Od opozicionih stranaka nisu tražili značajniju pomoć. Može se jedino čuti eksplicitan stav da ona mora da bude jedinstvena i da mora da se oslobodi liderskog principa stranačkog organizovanja. U opoziciji ima odličnih pojedinaca, ali su loše organizovani. Negativna selekcija je na nedozvoljeno visokom nivou.

Da li se u ovom poslednjem i nalazi razlog slabe saradnje studenata i srpskih opozicionih stranaka? Jer, prva ovakva gledišta mogla su se čuti već na samom početku studentskog delovanja. Stranke su, da su htele, imale vremena da bar nešto promene u svom radu. Sujeti nema mesta. Prosto, studenti su u politici uradili više za kratko vreme, nego cela opozicija za poslednjih trinaest godina.

Međutim, dešavaju se suprotni procesi. Jedinstvo nikada nije bilo zavidno, ali kao da je sada na nižem nivou nego ikada ranije. Predstavljanje stranaka je isključivo kroz lidere stranaka i par najbližih saradnika. I ono uglavnom ide kroz suvoparno kritikovanje autokratije u Srbiji na nekoliko opozicionih televizija i novina, i po pravilu, bez naznaka, šta će se to raditi kada dođe do promene vlasti.

Studenti se podržavaju, ali često bez konkretne logističke podrške.

Zbog svega toga stiče se utisak da je borba studenata usmerena protiv Vučićeve autokratije, ali u isto vreme i ka menjanju načina rada odličnih pojedinaca u loše organizovanim strankama. Time je ona još teža i još važnija i za opoziciju i za građane. I zbog toga, za sve one kojima je javni interes na prvom mestu, i kojima je demokratija na srcu, u tom nedovoljnom saglasju studenata i opozicije u Srbiji, daje se prednost studentskom načinu organizovanja i rada, uz jak apel opoziciji da posluša dobronamerne savete.

Autor je profesor Univerziteta u Beogradu, Hemijski fakultet, potpredsednik Demokratske stranke

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.