Studenti sa stenicama, vlast u „besnim“ kolima

Prava posvećenost se meri onim čega smo spremni da se odreknemo. U Srbiji najveći broj studenata i aktivista toj meri odgovaraju ličnom žrtvom: izlažu se pretnjama, zastrašivanju, batinjanju, gaženju, podizanju političkih optužnica, jednako bespravnom pritvaranju, gubitku slobode.

Njihove porodice takođe podnose veliku žrtvu. Istovremeno, pripadnici i simpatizeri stranke na vlasti, na bilo kom hijerarhijskom nivou, ne samo da ne polažu nikakvu žrtvu, već su nagrađeni, svako prema poziciji: od dnevnica, hrane i pića za statiranje na skupovima podrške vlasti, preko trajno privremenih ugovora za razne posliće, do miliona i milijardi za visokopozicionirane političke aparatčike i lojalne tajkune.

Na jednoj strani žrtva, na drugoj apanaže, kombinacije, punjenje džepa. Ta razlika govori više od bilo koje statistike: na jednoj strani posvećenost, podvižništvo, žrtva, i ispaštanje, na drugoj samo i isključivo – privilegije i koristi.

Studenti koji pešače danima i noćima, koji trpe nepovoljne vremenske prilike, nezaštićenost, bol u nogama, leđima, rane, neudobnost, pokazuju posvećenost vrednostima i idealima koje smatraju višim od ličnog, sitnosopstveničkog interesa. Među njima se izdvaja podvig novopazarskih studenata koji su krenuli pešice na put dug šesnaest dana, prolazeći kroz kišu, hladnoću i bol, ali i kroz topli doček građana u mestima kroz koja su prolazili (uprkos totalno promašenom, glupavom i besmislenom policijskom zadržavanju kod Kosjerića).

Njihov marš nije samo čin nenasilnog otpora, već hodočašće dostojanstva i vere u smisao zajedništva. Slično njima, i grupe biciklista koje su prešle stotine kilometara da bi se pridružile protestima (kao i pređašnja impresivna tura do Strazbura) pokazuju istu veru u moć građanskog glasa, u snagu mirnog otpora koji je najhrabriji oblik borbe. I otkrivaju zadivljujuću zrelost generacije koja tek stupa u život, a već nosi breme odgovornosti za društvo.

I dok ti mladi ljudi, kao i građani koji ih podržavaju, svesno rizikuju svoju sigurnost, zdravlje, udobnost, slobodu, pripadnici i simpatizeri vlasti, od najviših državnih i stranačkih funkcionera nadole, pa do batinaša, siledžija, kriminalaca, dobijaju funkcije, novac, poslove, oslobađajuće presude, pomilovanja ili uklanjanje optužnica, opraštanje dugova i sl.

Da li nam je potreban bilo koji drugi dokaz o tome ko voli svoju zemlju, ko je pravi patriota, ko je privržen humanim vrednostima, ko je posvećen opštem dobru, načelima odgovornosti, prava, pravde – a ko nije ništa od toga?

Ko se enormno i brzo obogatio, ko se dočepao neke funkcije, kome se „gleda kroz prste“ za teška ogrešenja o zakon, a kamoli o moral; ko ima pristup privilegijama, a kome se oduzima pravo na rad, na egzistenciju, na slobodno izražavanje mišljenja i uverenja? Taj nesklad, zapravo jaz, između vremena i truda onih „odozdo“ i koristi onih „od gore“ oslikava strukturu moći koju je uspostavio ovaj režim: žrtva naspram beneficija.

Ako niko od onih koji imaju moć ne polaže svojevoljno žrtvu za vrednosti koje zagovaraju (a ne rade to, ako se ne računaju „iznuđene“ žrtve, kao što su neke retke ostavke, koje ubrzo potom bivaju kompenzovane nekim drugim privilegijama) onda je jasno da tu nema nikakvih vrednosti, nikakvih slobodno formiranih uverenja. Nema ničega, osim golog ličnog, materijalnog interesa.

Ogledalo našeg društva je ovo: s jedne strane student u hladnom pritvoru punom stenica, s druge funkcioner u skupom odelu, „besnom“ automobilu i zagrejanoj vili.

To ogledalo pokazuje kontrast između podnošenja, hrabrosti, odricanja, žrtve i nafatirane, sirove, primitivne moći. U tom kontrastu se jasno iščitava odgovor na ključno pitanje: ko je danas na strani istine, pravde i slobode? Požrtvovanost ili sebična dobit? Podvig ili pogodnost?

Žrtva nije estetska figura u političkom diskursu. Ona je posledica izbora i pitanja „iza čega stojim?“, „za šta se zalažem?“ i „šta sam spreman/na da izgubim?“. U društvu koje vapi za dubokom, strukturalnom promenom, studenti pre svega, ali i svi oni koji podnose žrtvu u ime najviših ljudskih i civilizacijskih vrednosti, preuzimaju teret tog odgovora.

Često isticana polarizacija u našem društvu sada nije između suprotstavljenih ideologija i vrednosti, nego između onih koji plaćaju cenu svojih uverenja i onih koji svoja uverenja naplaćuju.

Autorka je psihoterapeutkinja

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.