Protest u Nišu (arhiva): Foto Radule Perišić/ATAImages„Ja verujem apsolutno da će doći bolji dani za ovo društvo i da nećemo morati decu da pripremamo od rođenja da beže odavde. I sa te strane meni mnogo znači da nekako… i žrtva moje Ane nekako dobija neki smisao u celom ovom besmislu. Jer, ako je to cena za bolju Srbiju sutra, za bolje društvo, za uređeno društvo, za bolje komšijske odnose, onda vi sebe slažete pa kažete, ‘dobro, eto, dobilo je sve to smisao'“. Ninela Radičević, majka Ane Božović, ubijene u OŠ „Vladislav Ribnikar“ 3. maja 2023. godine, izgovorila je ove reči na kraju emisije „Labirint“ Hrvatske radio-televizije posvećene tekućim protestima u Srbiji. I još je rekla, nakon što se zagrlila sa dvoje studenata: „Mi smo malo istrošeni da bismo se više aktivirali, ali tu smo“.
Napisao sam tada, u nedeljama nakon masovnih ubistava čiji su i počinioci i žrtve bili deca i mladi, nekoliko kolumni za koje sam kasnije shvatio da su imale psihoterapeutsku svrhu, prvo za mene, a zatim, nadam se, i za čitaoce. Prva je bila razložna i analitička, očigledni proizvod stanja šoka, da bi se, tekst po tekst, došlo do pucanja brane i provale emocije. Negde u sredini procesa, na putu do dubokog suočavanja sa ličnom odgovornošću, desila se i ova rečenica: „Naša grešnost je toliko sveobuhvatna da ispostavlja najužasniju moguću cenu političke promene“. Biće do kraja ovog teksta i raščlanjivanja dnevnih događaja, i razmatranja dugotrajne strategije, biće, verovatno, i ponekog pokušaja humora da bi se načinilo ritmičko prestrojavanje u cilju buđenja čitalačke pažnje. Početak će, ipak, ostati najmanje nasumičan, i želim da lebdi nad svime što sledi. Da li kao tmurni, grozni oblak probijen zrakom sunca? Prizor je posramljujući za sve nas.
Mora se nastaviti dalje, ka odgovoru na pitanje kako će se ovo što nam se dešava od 1. novembra 2024. godine, ili pre od letnjeg dana na Gazimestanu 1989. godine, konačno završiti. Misionarska hodočašća studenata za sada obavljaju posao, ukoliko se pohodi buđenja ličnog i nacionalnog ponosa žitelja srpskih sela i gradova koji su smatrali da su se odavno pomirili sa doživotnom potlačenošću uopšte mogu pogrdno nazvati poslom. Na drugom kraju fronta, već mesecima sam svedok i učesnik borbe koju vode roditelji, rešivši da – katkad u ohrabrujućem saglasju sa nastavnicima, katkad ne – svoju decu prestanu da šalju u školu. Odluka je gotovo nepojamna, i doneta je teško, uz grižu savesti koja bi bila veća samo kada bi se nastavilo kao da se sve može vratiti u normalno stanje bez preduzimanja ekstremnih poduhvata. Daleko od toga da smo jedini, ali na ovom mestu biram društvenu grupaciju o čijem delanju mogu da svedočim, kao što „iznutra“ mogu i da primetim da kulturni radnici ne rade dovoljno. Da, glumci održavaju sedmodnevne štrajkove, „Kultura u blokadi“ zauzima DKC, poneko je najzad rešio da RTS-u prestane da prilaže eskapistički „kontent“… No, ide se u bioskop i pišu se kritike filmova sa redovnog repertoara, što ja principijelno ne činim, dok mi svaki tekst o televizijskoj seriji koji napišem izaziva osećaj utrobe pune gnoja. Kako da onda sve stane? Kako da ponižena, „upelenjena“ radnička klasa zaustavi mašine u fabričkim halama, kada ni mi koji ne razmišljamo na početku nedelje da li će do njenog kraja ostati dovoljno hrane u frižideru nemamo odlučnosti da ustanemo i ukinemo sedenje kao opciju? Zapravo, čini se da nam nedovoljno sposobni i diskutabilno iskreni opozicioni akteri i nisu toliki problem?
Na relaciji studenti-opozicija primetan je nedostatak mere. Studenti novosadskog Pravnog fakulteta su, nakon za neke učesnike problematičnog odabira govornika tokom 24-časovne blokade tri mosta, izglasali „ograđivanje od političkih stranaka, ograđivanje od nevladinih organizacija koje deluju politički, ograđivanje od organizacija Stav i Sviće, zaštitu od mogućeg političkog uticaja organizacije ProGlas“ (a diskutovalo se i o prekidanju saradnje sa „politički orijentisanim medijima“). Postignuti efekat je ograđivanje od svega, te mi pada na pamet scena iz filma Vudija Alena „Banane“ kada devojka ostavlja glavnog junaka objašnjavajući mu da je „intelektualno, emotivno i seksualno nezreo“. On, pak, zakuka: „Ali, šta sa svim drugim stvarima?!“. Drugih stvari, naravno, nema, jer je zahtevna žena detektovala sve što je zaista vredno. Obavivši najavljeni „comic relief“, moram primetiti da se studenti nalaze u opasnosti da se postepeno, ograđujući se od svih segmenata društva spremnih za nekakvu akciju, liše presudnog broja potencijalnih saveznika, čime čine sebi, pa time i celoj zajednici, veću štetu od koristi. Dakle, neophodna je mera, a kada nema zdravorazumskog korektiva, tada se dešavaju situacije kao prilikom uključenja studenata ETF-a u „Utisak nedelje“ i oduševljene izjave da se „ograđuju od svih političkih i apolitičkih stranaka“. Bez minimuma tolerancije ludilo će postati metod a studentska organizacija će otklizati u stanje samozadovoljne „ogradizacije“, nesposobne da probudi i angažuje ključni broj društvenih apstinenata. O ovome valja razmišljati upravo sada, kada nam deluje da sve ide u dobrom pravcu. 2:0 je najopasniji rezultat.
Od opozicije se, po zasluzi, očekuje mnogo manje. Nedostatak zaslužnosti stečen je prvo dugogodišnjim nedovoljno kvalitetnim radom potrošenih ali iritirajuće upornih lidera, crta je podvučena prošlogodišnjim predizbornim raspadom, a sada se redovno podebljava aktivnostima poput foto sesije gradskih odbornika ZLF-a kod Terazijske česme sa pešačkim prelazom u formi tepiha. Da bi opozicionari izborili pravo da ih studenti i građani prihvate kao vredne postojanja, za početak im je neophodan zajednički nastup koji im i dalje, na neki teško shvatljivi i samim tim sumnjivi način, izmiče. Što se tiče individualne akcije, u retkoj prilici u kojoj je ostvaren kontakt između studenata i stranačkog funkcionera preko megafona se počelo sa, nadajmo se, dobronamernom oralnom dijarejom, pa su studenti izveli pokaznu vežbu naziva „direktna posledica odsustva mere“. Pogrešno ponašanje je poput grudve, te je rezultat nastupa generalnog sekretara Tadićeve Socijaldemokratske stranke (i dalje postoji a nije lako dokučiti zašto) bio studentski poklič „Bez politike!“, što nas sve zajedno vraća u začarani krug iz kojeg se ne može izaći samo uz pomoć mladosti i duhovne lepote.
Studentski zahtevi svode se na promenu sistema (tj. započinjanja njegove praktične primene; na papiru ga već imamo) koja se neće ostvariti bez promene vlasti. Čak i kada bi se desila nekakva dezorganizovana revolucija koju najnestrpljiviji građani priželjkuju, njen nastavak bi morali biti prelazna vlada i izbori. Prelazna vlada, kako god da do nje dođe, ne sme sadržati nijednog člana političke stranke ili pokreta, ali kada posle godinu dana dođe red na izbore, ko će na njima učestvovati? Najmanje četiri samonikle, konstruktivne i ideološki profilisane stranačke organizacije, ispunjene „nekim novim, neiskvarenim ljudima“? Šta će biti sa studentima? Do tada se mora stvoriti atmosfera u kojoj će oni izaći na izbore i glasati za uglavnom već postojeće aktere političkog života, sa istim žarom koji ih sada izvodi na ulice. I ne, sadašnji arhineprijatelji tada više neće postojati, pobegavši ko zna gde ili čekajući na pravedno suđenje, već će se voditi upravo borba za materijalizaciju zdrave sistemske postavke društva. Ili, ukratko, za koncept „upravljanje političarima, država narodu“.
Vratite se sada na početak teksta – svi vi, studenti, građani, opozicionari, analitičari, svi dežurni nezadovoljnici i relativizatori – i još jednom osetite sramotu. To znači da ste živi, i da ćete pobediti sve svoje sputanosti da biste tu privilegiju zaslužili ili se iskupili za njeno učestalo zanemarivanje.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
