Studentski pokret uči na greškama Otpora: Novo pismo jednog profesora studentima

Biću neskroman ako kažem da je završetak mog prošlog pisma nagovestio novu fazu studentske borbe. Vi ćete 28. decembra okupiti građane kako bi potpisali raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora. To je nešto o čemu pišem već više od pola godine. O megazboru građana na kojem će se donositi važne političke odluke sam pisao u aprilu, a nakon što ste postavili zahtev za izborima 24. maja sam napisao: „Ako vlast neće da popusti i raspiše izbore, dobićete legitimitet da ih sami organizujete zajedno sa zborovima građana.“

Dakako, ne pripisujem sebi zasluge, jer znam da je moj verni čitalac samo Basara. Pisao mi je ponovo u Kuriru (8.12.2025., a pominje me i 9.12.2025.), a pomenuo me pre toga i u njegovoj emisiji na Kurir TV (Crveni karton 29.11.2025.). Njegova poslednja reakcija se odnosila na ono što sam pisao o Đinđiću. Koliko god da diskutujemo o tom gigantu srpske politike, pitanje koje se uvek nameće jeste kako da učimo na njegovim greškama? Kako izbeći crni scenario demokratske tranzicije koji se desio njegovim ubistvom i šokirao celu Srbiju?

Uprkos danas raširenom mišljenju, uključujući i Basarinom, činjenica je ipak da Zoran Đinđić nije rizikovao život za Srbiju – on je dao život za Srbiju, a da to nije želeo. Lako je biti pametan posle bitke, ali neko ko se vozi u blindiranim kolima u pratnji policijskog obezbeđenja u pravilu ne rizikuje život. Rizik izloženosti postoji za svakog visokopozicioniranog političara, a konstelacija jeste bila takva da je u Đinđićevo vreme u Srbiji bio povećan rizik za svakoga. Mišljenja o Đinđiću su još uvek snažno podeljena između onih koji veruju da je skočio u smrt za Srbiju i onih koji misle da je bio lopov. Ja sam za realno sagledavanje Đinđića, lišeno romantizirane slike i lažljive medijske propagande pre i posle njegove smrti.

Činjenica je da su Milošević i Šešelj 2003. već bili u Hagu u momentu kada je Đinđić ubijen. To ne znači da Šešelj nije imao prste u tome. On je bio najodgovorniji za lažljivu kampanju protiv Đinđića, a njegova umešanost u to ubistvo je jedino logično objašnjenje njegove dobrovoljne predaje Haškom tribunalu. Bolja je topla optuženička fotelja u Hagu za zločinačku propagandu (koja je rezultirala zločinima protiv čovečnosti i ratnim zločinima), nego hladna optuženička klupa u Beogradu za pokušaj ubistva premijera nekoliko dana pre odlaska u Hag. Za konačno ubistvo Đinđića nekoliko nedelja posle Šešelj si je tako namestio hiljadu petsto kilometara udaljen alibi – iza rešetaka haškog tribunala pod kamerama i policijskim nadzorom.

Đinđić je posvetio svoj život, svoju karijeru, boljoj i slobodnoj Srbiji. Ali život mnogo više rizikuje onaj ko na ulici prkosi Ćaci-huliganima, represivnoj policiji, trpi pretnje i pritom štrajkuje glađu napolju na hladnoći. Đinđić je 1996. najavljivao štrajk glađu sa grupom poslanika u Skupštini, koji mislim da nikada nije realizovao. Ne pridajem značaj štrajkovanju glađu per se, koji je mnogo puta zloupotrebljen – od Tome Grobara do naprednjačke karikature Uglješe Mrdića – nego je važan kontekst koji je u novembru podigao Hrku i Jaćimovića na sam vrh političke borbe.

Posle Đinđićevog ubistva, izbori su bili raspisani za 28. decembar na kojima su radikali ponovo isplivali kao najjača politička opcija i pored toga što im je nosilac liste bio u Hagu. Ipak, Koštunica je formirao manjinsku vladu uz podršku poslanika SPS kojima je nosilac liste takođe bio u Hagu. Tog 28. decembra je pokopana demokratska tranzicija i otvoren je put povratka političke garniture 1990-ih na vlast.

Sve što se dešavalo 2000-ih pokazuje da je Đinđić došao na vlast u pogrešno vreme, a njegova greška je bila DOS. Umesto da je Otpor formirao izbornu listu, Đinđić je napravio tu veliku koaliciju sa Koštunicom kao kandidatom za predsednika. To je bio veliki promašaj jer Koštunica se protivio pristupanju Srbije EU i Haškom tribunalu – a znamo da bez njih Milošević ne bi pao i završio iza rešetaka, gde mu je i bilo mesto. I Koštunica je učestvovao u kampanji protiv Đinđića, a nakon njegovog ubistva, skrivao se iza imuniteta kako bi izbegao da svedoči.

Sada imamo novi Otpor, a to je studentski pokret, koji uči na greškama Otpora, napravio je svoju listu i bori se za raspisivanje parlamentarnih izbora. To je ispravna strategija jer važno je da se ne dozvoli ista greška kao 2000. – da prvo idu predsednički pa parlamentarni izbori.

Nepomenik je upravo tako podesio izbore – predsedničke za proleće 2027., a onda parlamentarne oko Nove godine 2028. On zna da vi, kao onomad Otpor, nećete izlaziti sa kandidatom za predsednika. I Nepomenik je učio na greškama Miloševića i prekrojio biračke spiskove tako da ne može izgubiti izbore, kao što nije izgubio u Kosjeriću, Zaječaru, Sečnju, Mionici i Negotinu.

Pobeda je moguća samo na građanskim izborima. Ono što ćete građanima dati da potpišu 28. decembra treba da glasi otprilike ovako: „Tražimo na osnovu člana 109. Ustava da Predsednik Republike na obrazloženi predlog Vlade raspusti Narodnu skupštinu i raspiše izbore za narodne poslanike do XY januara 2026. godine. Ako se do tog datuma ne raspišu izbori, raspisuju se građanski parlamentarni izbori po sili građanske volje zasnovane na načelima građanske demokratije i građanske suverenosti iz članova 1. i 2. Ustava.“

To treba da bude ultimatum za raspisivanje izbora uz rok do januara. Ako ih Nepomenik sam ne raspiše, onda se automatski raspisuju građanski izbori po sili narodne volje.

Nepomenik ih neće raspisati bez obzira što zna da sigurno pobeđuje jer su birački spiskovi prekrojeni i izgubio bi samo ako bi 50,1% svih građana sa pravom glasa glasalo za studentsku listu. Pravo glasa ima preko 6 miliona građana pa za pobedu studentske liste bi moralo da glasa preko 3 miliona. A za SNS će glasati i mrtvi i cela dijaspora, ali ako je izlaznost blizu nemogućih 100%, znaće se da su izbori pokradeni i sleduje 5. oktobar.

Nepomenik se plaši izbora bez obzira što će da ih pokrade – zato spremajte se za građanske izbore. Formirajte u saradnji sa zborovima građana izborne komisije po celoj Srbiji (i u dijaspori), kao i centralnu izbornu komisiju. Biračke spiskove nemate, ali oni ionako nisu validni. Neka studenti ETF-a naprave izbornu aplikaciju, a izborna komisija će mobilnim telefonom skenirati svaku ličnu kartu koja će se registrovati u centralni spisak pa niko neće moći dva puta da glasa.

Za razliku od državnih izbora gde opozicija sada nije poželjna, na građanskim izborima je dobrodošla. Dobrodošle su i vladajuće stranke, ali one se neće odazvati. Omogućite da se organizuju izborne kampanje uz transparentno finansiranje i javne debate između kandidata. Obezbedite kontrolore, tajnost glasanja, glasačke listiće sa serijskim brojem i zaštitom od falsifikovanja. Pozovite međunarodne posmatrače i sarađujte sa evropskim institucijama (EU, Savet Evrope, OEBS) kako bi rezultati izbora bili međunarodno priznati. Pokažite kako treba da izgleda taj festival demokratije.

A Basari bih savetovao da bude koristan – umesto da iz pozicije režimskog Kurira pljucka po opoziciji i studentskom pokretu i tako intelektualno hrani neutralnu Srbiju kojoj su svi isti. Neka ponovo piše o ideji ustavotvorne skupštine, ali ne da ju predstavlja kao nedostižni ideal, kao što to već dugo čini. Neka kaže kako sada zamišlja da bi se ona mogla desiti budući da ona sada i ne deluje više tako nemoguće. I ja lično mislim da bi ovi građanski izbori mogli da budu i izbori za ustavotvornu skupštinu jer će to olakšati trnoviti put tranzicione pravde. Možda se Basara i ja ipak tako mnogo ne razlikujemo u stavovima, kako se verovatno čini kada se ovako svađamo u novinama.

Autor je univerzitetski profesor i stručnjak za tranzicionu pravdu (ime i prezime poznato redakciji)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.