Studentski veliki rektor

Pridružujem se nastojanju izraženom i u kolumni Borke Pavićević (Danas, 16. aprila) da se, podsećanjem na nekadašnja obeležavanja 4. aprila kao Dana studenata, pokrene i mnogo šira bitka za povratak u međuvremenu višestruko izgubljenog digniteta Beogradskog univerziteta. U tom kontekstu, 4. april je podsetnik na moralne obaveze i odgovornosti, pa i putokaz i inspiracija za ono što se može i što se mora činiti i učiniti da bi se potvrdila pripadnost onim svojstvima Beogradskog univerziteta koja su ga činila pramcem društvenog progresa i uzdizale ga u svetske kulturno-civilizacijske vrhove.
Prizivanje u sećanje mnogobrojnih značenja 4. aprila nije puka nostalgija. Aprilskih nagrada decenijama dodeljivanih studentima za dostignuća u svim oblastima stvaralaštva koje su ih promovisale u javne ličnosti i utirale put afirmaciji. „Aprilskih susreta“, međunarodnog studentskog seminara, jednog od oblika otvaranja prema svetu, saradnje i druženja sa mladima Istoka i Zapada, „Urnebesa“, priredbe za koju tada u Beogradu nije bilo dovoljno velike dvorane jer je bila nešto novo i, još više, jer je pomerala granice preko kojih se do juče nije moglo ili smelo… „Student“ je tada bio institucija od poštovanja u širim društvenim i kulturnim prostorima, najpoznatija škola beogradskog novinarstva. Danas se ne zna da li i izlazi, a ako i izađe – to se ne primećuje…
O svemu tome moglo bi se dugo pričati i raspravljati. No, to nije povod ovog javljanja. Osnovna je želja da se ispravi nepravda učinjena verovatno usled lapsusa memorije. U tekstu koji citira Borka Pavićević konstatuje se, naime, da je u aprilu 1936, posle štrajka studenata Beogradskog univerziteta (istog dana, u znak solidarnosti stupili su u štrajk i studenti Zagrebačkog i Ljubljanskog univerziteta), ubistva studenta Žarka Marinovića, ostavke rektora dr Vladimira Ćorovića, za novog rektora došao dr Dragoljub Jovanović…
Reč je, međutim, o profesoru javnog prava i statistike dr Dragoslavu Jovanoviću (1886-1939) za koga jedan od učesnika aprilskih zbivanja 1936. Đoko Kovačević (Burne godine Beogradskog univerziteta 1935-1939, Student, Beograd, 1964) kaže: „Kasnije je on sasvim prešao na stranu studenata i dobio naziv ’naš rektor’“.
Dragoslav Jovanović je već tada često bolovao, ali je i u bolesničkoj postelji rado primao predstavnike studenata. Pomišljao je da zbog provala policije u zgrade Univerziteta i hapšenja studenata podnese ostavku, ali su ga studenti od toga odgovorili. Kovačević navodi da se rektor potom kategorički izjasnio: „Nikada neću dati ostavku, ako to vi ne budete zahtevali. Boriću se sa vama zajedno. Dogovaraćemo se uvek kako da radimo. Biću do kraja sa vama!“