Sudska vlast postoji na papiru

Verujem da je poziv odbijen zbog toga što se sa predsednikom ne može razgovarati, što je opštepoznato i da su to imali u vidu studenti jer su bar jednom videli kako izgleda pokušaj novinara da čuju šta on misli o nekom važnom aktuelnom pitanju, njihove neuspele pokušaje da postave pitanje ili su videli kako se ljuti ako mu se pitanje ne dopada, kako opominje novinare i uči ih redu, ispravlja, podučava, optužuje za loše namere, vređa, ismeva, nipodaštava, ili kako pokazuje raspoloženje i kad ćuti, grimasama koje pravi i ubitačnim pogledima dok novinar govori.

Znali su da se pokušaji intervjua sa njim pretvaraju uvek u monolog.

Mislim da je sve to uticalo na odluku da ne dobije priliku da se igra sa studentima i da sa njima debatuje, da pred kamerama govori nezaustavljivo i potvrdi da ne zna da se umeri i odupre dražima koje pruža osećaj kada su kamere uperene prema njemu, da može da govori do iznemoglosti, da se hvali nabrajajući uspehe i da ponavlja koliko radi, kako je umoran, sve po principu „Falite me usta dok vas ne pocepam!“
Predsedniku je ostalo da nastavi da se igra uličnih borbi i spasavanja naroda na različite načine, isprobavanjem različitih taktika i metoda.

Pozivom na debate zadao je medijima temu kojom će se baviti, političkim oponentima i analitičarima otvorio prostor da se pojave i analiziraju ponudu, da o njoj pripovedaju, ali da govore i o njemu i da se bave likom i delom spasitelja države i naroda. Građani su dobili razlog da istaknu da se dele na one koji ocenjuju da je to potez velikog državnika, drugi da je potez očajnika.

Republička skupština ne radi. Predsednica Brnabić valjda misli da je dovoljno što gostuje u tv emisijama, zaurlava, grdi, ljuti se na narod, besni na blokadere, otkriva da je na delu terorizam i namere terorista, pomaže predsedniku i u svemu ga podržava. Svaku priliku koristi da izrazi svoje divljenje, poštovanje i odanost predsedniku, da ga uzdigne do neslućenih visina.

Republička vlada možda nešto radi, a možda ne. Premijer Macut tiho uvodi red na univerzitetu, o svojim aktivnostima ponekad nešto kaže, pojavi se negde i slika se. Odaje utisak da je odan predsedniku i stranci na vlasti.

Ministar prosvete Stanković je od retkih ministara čiji lik je poznat, koji se čuje i vidi, on ureduje po školama, a svoje stavove iznosi javno. Ministar Dačić je prisutan u javnosti, objašnjava postupke policije i opravdava ih na svaki način pa i neistinama. Oni su u službi predsednika, odaju utisak vernih i koristoljubivih.

Sudska vlast postoji na papiru. U sudovima se odvija njihova osnovna delatnost, održavaju se suđenja, po tradiciji sudije su uzdržane, ali ima odstupanja, pojedine sudije javno komentarišu zbivanja u društvu i iznose svoje stavove o postupcima i izjavama političara, o neprimerenom uticaju na sud. Kritikuju i ponašanje nosilaca funkcija sudske vlasti.

Iako ih političari nipodaštavaju, vređaju i prete, sudijama, iako se vrši neprimeren uticaj na sud, iako je etiketiranje, omalovažanje i najavljivanje poželjnih ishoda sudskih postupaka postalo normalnost, iako političari utiču na stvaranje nepoverenja građana u rad suda i svojim izjavama i postupcima ugrožavaju nezavisnost i samostalnost sudske vlasti, nosioci funkcija sudske vlasti ne pokazuju da ih se to tiče.

Visoki savet sudstva i predsednica sudija Zorana Delibašić se ne čuju i ne vide. Isto je tako sa predsednicima sudova i predsednicom Vrhovnog suda sudijom Jasminom Vasović.

Nije poznato da li se nešto preduzima kako bi se obezbedili uslovi da sudije rade bez političkog pritiska i ikakvog ometanja i da se spreči svaka zloupotreba vlasti, što je dužnost sudske vlasti. Sudska vlast zanemaruje dužnost da obaveštava javnost pa nije poznat njihov stav o važnim aktuelnim pitanjima i planovima za delovanje.

Sudska vlast je deo vlasti, ne može i ne sme da bude izvan događaja. Nema pravo da bude neaktivna i da se ne suprotstavi postupcima političara kojima je ugrožena. Sudska vlast nema pravo da bude nemi posmatrač institucionalnog nasilja ni represije.

Ne sme da ćuti na postupke vlasti kojima se krše ustavom zagarantovana prava građana kao što su sloboda kretanja, sloboda misli i savesti, sloboda mišljenja i izražavanja, sloboda mirnog okupljanja na demonstracijama i zborovima, kada se ugrožava autonomija univerziteta.

Nema pravo da se ponaša kao da ne zna da se demonstranti hapse i prebijaju, da policija ponižava i muči ljude, odvodi demonstrante u nepoznatom pravcu, da preti silovanjem, da demonstrante gaze automobilima, da se imovina uništava i da je uzurpiran deo glavnog grada šatorskim naseljem, da policija ganja slučajno zatečene ljude na ulici ili da vija ljude po studentskom kampusu, trgovima i putevima, da policija čuva fakultete od studenata, da su često demonstranti ispred sudova i još mnogo nepomenutih nenormalnosti koje su svakodnevnica u Srbiji.

Rekla bih da je nečinjenjem sudska vlast doprinela da postane normalno ono što nije ni normalno ni dozvoljeno i da nenormalnost postane normalna. Pitam se da li je svesna toga.

Na izborima koji će uslediti biće kažnjeni političari koji nisu valjali, građani neće glasati za njih, oni će morati da odu sa vlasti.

Sudije na predstojećim izborima neće biti ocenjivane, a to ne bi trebalo da znači da će biti oslobođene svake odgovornosti. Pitanje je da li će sudije same očistiti svoje redove ili će čekati smenu političara na vlasti da to urade.

Pitam se da li sudska vlast ćuti jer ne vidi institucionalno nasilje, zloupotrebu vlasti, uzurpiranje nadležnosti, sve nenormalnosti koje su svakodnevnica, ili neće da ih vidi, možda neće i ne ume da se bavi tim pitanjima.

U svakom slučaju nosioci funkcija sudske vlasti nisu dorasli zadatku koji su prihvatili. Na njihovo mesto moraju doći drugi a kada sudije budu birali nosioce funkcija moraju biti promišljeni, odgovorni i pažljivi.

Autorka je predsednica Vrhovnog suda Srbije u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.