Sudski masakr Srebrenice

Antonio Kasese Presudu Međunarodnog suda pravde (MSP) koja se odnosi na umešanost Srbije u masakr bosanskih Muslimana u Srebernici 1995. treba pozdraviti sa znatnom ambivalentnošću. Na jednoj strani, činjenica da je međunarodni sud proglasio odgovornost države u stvari genocida bez sumnje je pozitivan razvoj. Na drugoj strani, međutim, odluka Suda je jedna od onih sudskih presuda koje pokušavaju da svakome daju po nešto i ostave stvari onakvim kakve su bile.
Sud nije trebalo da se bavi krivičnom odgovornošću specifičnih pojedinaca; to je posao Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju. MSP koji se umesto toga bavi kontroverzama između država suočio se sa tvrdnjom Bosne da je Srbija odgovorna za masakr u Srebernici. Iako je sud potvrdio da se genocid dogodio, odlučeno je da Srbija nije odgovorna u skladu sa međunarodnim pravom.
Prema Sudu, generali bosanskih Srba krivi za ovaj genocid, različiti Mladići i Karadžići nisu delovali kao agenti Srbije, niti su dobijali specifične instrukcije iz Beograda. Genocid nije mogao da bude pripisan Srbiji, iako je srpska vlada isplaćivala plate Mladiću i njegovim kolegama, a takođe im obezbeđivala finansijsku i vojnu pomoć. Srbija nije bila kriva ni za umešanost jer, i pored toga što je imala značajan uticaj na Mladića i njegove ljude, nije znala u tom momentu gde se događao genocid i da je počinjen takav zločin.
Pošto je „oslobodio“ Srbiju od glavnog zločina, MPS je ponudio vrstu „utešne nagrade“ Bosni, potvrdivši da su ubistva u Srebernici imala karakter genocida – zaključak koji je već doneo Međunarodni sud za ratne zločine. Štaviše, prema MSP, Srbija je prekršila međunardodno pravo zato što je propustila da spreči genocid, jer iako je mogla da spreči masakr ona to nije učinila, a zatim nije pomogla Tribunalu da uhapsi Mladića (koji se, kao što je poznato, i dalje krije u Srbiji).
Odluka Suda, prema tome, pokušava da trči zajedno sa zecom i lovcima i lovačkim psima. Da bi se odlučilo da li je Mladić delovao za račun Srbije kada je planirao i naredio masakr u Sreberenici, Sud je zahtevao dokaz da su mu srpski funkcioneri poslali specifičnu „instrukciju“ da počini akt genocida. Očigledno, takve instrukcije neće nikad biti nađene. Zbog toga nije bilo dovoljno da se dokaže da je Srbija finansirala i plaćala vojno rukovodstvo bosanskih Srba i da je ono bilo tesno povezano sa političkim i vojnim rukovodstvom Srbije.
Što je još važnije, odluka MSP da je Srbija odgovorna zato što nije sprečila genocid u kojem nije saučestvovala ima malo smisla. Prema Sudu, Srbija je bila svesna veoma visokog rizika od akta genocida, a nije učinila ništa. Ali, Srbija nije učestvovala, utvrdio je Sud, jer „nije dokazano“ da je namera da se počine akti genocida u Srebrenici „stavljena do znanja Beogradu“.
To je u najboljem slučaju zbunjujuća izjava. Masakr je detaljno pripremljen i dogodio se u toku šest dana (između 13. i 19. jula). Je li verodostojno da su srpske vlasti ostale u mraku dok su ubistva bila u toku i dok je o tome izveštavano u svetskim medijima? Deluje daleko realnije da se veruje da su srpski lideri bili obavešteni šta se događa i da, i pored toga, vojna, finansijska i politička podrška Mladiću nije nikad bila obustavljena.
Fundamentalni problem sa odlukom MSP jeste nerealno visok standard dokaza za nalaz da je Srbija bila zakonski saučesnik u genocidu. Nakon svega, neko može, takođe, da bude kriv za saučesništvo u zločinu zato što ga nije sprečio, pošto je imao i obavezu i moć da to uradi, i kad kroz svoje nečinjenje odlučno doprinosi stvaranju uslova koji omogućavaju da se zločin dogodi.
Preživeli iz Srebrenice za koje je Bosna tražila odštetu neće dobiti ništa od Srbije. Da je bvši srpski predsednik Slobodan Milošević živ, bio bi oslobođen optužbe za genocid.