Sumrak diplomatije i vreme ogoljene sile

Ulazimo u „džunglu u mraku“ – svet u kojem međunarodno pravo više ne funkcioniše kao štit slabijih, već kao dekorativna fasada iza koje jači nesmetano primenjuju silu.

Iluzija „novog kursa“ i otvoreni primat sile

Naivni su verovali da će unutrašnji sukob nove američke administracije sa sopstvenom „dubokom državom“ doneti rasterećenje međunarodnim odnosima. Desilo se suprotno. Rađa se doktrina koja je opasnija upravo zato što je iskrenija u svom cinizmu: više se ne traži legitimitet, već isključivo rezultat.

Izjava data nakon intervencije u Venecueli – da dominacija u Zapadnoj hemisferi „neće više biti dovedena u pitanje“ – predstavlja njen najčistiji izraz. To je povratak logici 19. veka, Monroovoj doktrini u savremenom, ogoljenom obliku.

Suverenitet postaje privilegija, a ne univerzalno pravo.

Granice se ponovo crtaju prema potrebama energetskih i finansijskih interesa, dok se saveznici tretiraju kao tehnički dodatak. Evropa je u tom kontekstu svedena na sporednog aktera. Odluke koje direktno utiču na njenu bezbednost donose se bez ozbiljnih konsultacija – ne slučajno, već namerno.

Bumerang unilateralizma i kraj iluzije zastrašivanja

Svaki unilateralni akt, pre ili kasnije, proizvodi sopstveni bumerang. Kada poverenje nestane, ostaje samo sila – najskuplji i najnestabilniji oblik vladanja. Taj put ne vodi stabilnosti, već sistemskom, globalnom haosu.

Iluzija da će demonstracija moći da proizvede strah i poslušnost pokazuje se posebno opasnom. Kina, Rusija i Iran nisu akteri kojima će klecnuti kolena pod pritiskom. Dugotrajna izloženost sankcijama i pretnjama dovešće do suprotnog efekta: ubrzane koordinacije i spremnosti na protivakciju. Raspolažu ekonomskim, vojnim i političkim kapacitetima za tako nešto.

Akcija u Venecueli deluje kao katalizator tog procesa. Ona učvršćuje uverenje da je unilateralna sila postala dominantni instrument zapadne politike i da odgovor može biti samo kolektivan.

Indija će, po svoj prilici, nastaviti da balansira. Ali i njeno ponašanje biće vođeno racionalnim proračunom strateške autonomije. NJeno postepeno približavanje ovom interesnom krugu ne treba potcenjivati – interesne konvergencije često su otpornije od formalnih saveza.

Evropa kao prvi kolateral sistemskog sloma

Evropa je ovaj bumerang prva i najbolnije osetila. Politiku prema Ukrajini gradila je na narativu svetih principa međunarodnog prava, uz ozbiljne ekonomske i energetske žrtve. A gde su ti principi danas, kada se u Karakasu otvoreno gaze zbog kontrole resursa?

Reakcije evropskih lidera svedene su na isprazni automatizam. Ta tišina govori više od bilo koje izjave. Evropa je ostala jedini akter koji se još uvek drži pravila koje su drugi već spalili. Na globalnom jugu, njen kredibilitet je gotovo nestao.

Dijagnoza nemoći: zašto je Evropa paralizovana?

Evropska nemoć rezultat je dugotrajnog procesa degeneracije političke moći.

Prvo, psihologija potčinjenog saveznika. Decenije čekanja na „zeleno svetlo“ proizvele su atrofiju strateškog razmišljanja. Današnji Vašington ne traži partnere, već poslušnike.

Drugo, fragmentacija i deficit volje. Polarizovana društva bez zajedničkog kompasa ne mogu proizvoditi moć. Politički uticaj bez ekonomske i vojne podloge ostaje prazna forma.

Treće, strategijsko slepilo. Evropa reaguje umesto da oblikuje. U svetu ogoljene sile, onaj ko nije za stolom – nalazi se na meniju.

Zaključak profesije: mrak ili buđenje?

U svetu koji nastaje, stara pravila su spaljena. Pitanje „ko je sledeći“ više se ne postavlja u diplomatskim salonima. Kao neko ko je četrdeset godina proveo u službi, mogu reći: mrak je najgušći za one koji su svoj kompas prepustili drugome.

Ako želi da preživi, Evropa mora prestati da bude sporedni lik u tuđem scenariju. Godina 2026. biće trenutak istine – ili buđenje, ili trajna noć.

Autor je ambasador u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.