Susreti sa Ivanom Stambolićem, prvi i poslednji

„Čemu se toliko smejete“, pitao sam?

„Ivanovom prvom ručnom satu – pričaću ti,“ reče Vasa.

Kad nas je Ivan napustio, Vasa nastavi priču: „Ivan i ja smo išli u isto vreme u industrijsku školu IMR-a u Rakovici. U internatu smo spavali krevet do kreveta. Jedne nedelje, nepuna dva meseca od početka nastave, Ivan mi se poverio da ide na ručak kod svog ujaka – Petra Stambolića. Vratio se u sumrak. Iako je nosio džemper sa dugim rukavima, primetili smo da na ruci nosi sat. A Ivan, skroman, nije želeo da to ističe! Ipak, ispričao nam je da je sat dobio na poklon od ujaka“.

Uveče, kada je dežurni vaspitač ugasio svetlo u sobi, počinju Ivanove muke. Nikako da zaspi. Svaki čas se prevrće – gleda koliko je sati. U jednom momentu progovori, kao za sebe. „Dal da ga stavim, dal da ga ne stavim“. Kako smo bili krevet do kreveta, upitam ga – „šta je Ivane?“ A on će šapatom „ma mučim se sa satom, dal da ga skinem, dal da ga ne skinem? Ako ga držim na ruci, bojim se, razbiću ga o ovaj gvozdeni krevet a ako ga skinem, bojim se, neko će mi ga ukrasti“.

***

Jednog prepodneva, krajem avgusta 2020. godine, slučajno sam sreo Ivana. Primetio sam ga kako se usporeno kreće, hodajući ivičnjakom u blizini restorana „Perper“ na Novom Beogradu. Iskreno se obradovao kada sam izašao iz kola.

„Čekam jednog poznanika – radi tu u SIV-u“. Pitao sam ga za zdravlje i porodicu. Odgovarao je odmahivanjem ruke. Kada sam pružio ruku da krenem, nije uzvratio. Gledao me je u oči i počeo: „Sigurno pratiš šta se događa. Veoma sam zabrinut. Pod velikim sam pritiskom. Ubeđuju me da se kandirujem na izborima predsedničkim. Nisam spreman a ne znam kako da se odbranim?“ Teško sam razlučivao – dali se Ivan meni žali ili očekuje moje mišljenje.

Odgovorio sam: „Ivane, teško je posle svega što ti se desilo donositi odluke. Ti si Slobodana (Miloševića) politički uzdigao. Tvoja je moralna obaveza da, koliko možeš, doprineseš da se on obuzda. Svestan si posledica, ukoliko on bude ponovo izabran. Ako i prihvatiš kandidaturu, ti na ovim izborima ne možeš pobediti. Ti to i ne želiš. Ono što ti možeš i treba da uradiš jeste da Slobodanu oduzmeš glasove. Toliko koliko je dovoljno dovoljno da on ne bude izabran. Bez obzira ko će drugi pobediti“.

Slušao me je, ali kao da je bio odsutan. „Ne znam, kaže. Prekosutra idem u Užice. Imam moralnu obavezu prema generalima. U povratku ću svratiti u Guču da se sretnem sa prijateljima i malo opustim. Posle, videćemo?“ Kada je primetio da nam užurbano prilazi čovek koga je čekao, čvrsto mi je stegao ruku. Nisam ni slutio da je to naše poslednje viđenje.

Autor je ekonomista

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.