Sutkinja Višeg suda piše za Danas: Zbog čega u Srbiji ne funkcioniše vladavina prava

Vladavina prava nije apstraktna teorijska kategorija, već osnovni uslov pravne sigurnosti i zaštite prava građana. Ona ne znači samo postojanje zakona, već njihovu jednaku i predvidivu primenu, ograničenje političke moći i stvarnu nezavisnost institucija koje zakon primenjuju. U Srbiji, međutim, vladavina prava postoji na nivou normi, dok je u praksi ozbiljno i dugotrajno narušena. 16. januara 2022. godine, građani Srbije su na referendumu usvojili ustavne amandmane iz oblasti pravosuđa. Referendum je, kao što je poznato, najširi oblik demokratskog odlučivanja. Ipak, 14. januara 2026. godine, narodni poslanik Uglješa Mrdić, podneo je predloge zakona iz oblasti pravosuđa kojima se poništavaju odluke referenduma. Nije Vlada Republike Srbije podnela predlog, već se jedan narodni poslanik, bez javne rasprave, po hitnom postupku, obrušava na Ustav Republike Srbije. Da „vrati sudstvo i tužilaštvo državi“.
Jedan od osnovnih uzroka ovakvog stanja u našem društvu jeste faktičko urušavanje ustavnog načela podele vlasti. Iako Ustav Republike Srbije formalno uspostavlja zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast kao odvojene i međusobno kontrolisane grane, u stvarnosti nije tako.

Koncentracija sveukupne vlasti je u rukama predsednika Republike, kome „pomaže“ izvršna vlast, Narodna skupština je svedena na organ koji potvrđuje odluke izvršne vlasti, dok je njena kontrolna funkcija gotovo u potpunosti izgubila sadržaj. Sudska vlast, sa druge strane, izložena je kontinuiranim i političkim i medijskim pritiscima, čime se ustavni sistem ravnoteže i uzajamne kontrole sveo na formu bez suštine.

U takvom ambijentu dominantan model postupanja ili odlučivanja u svim sferama društva, zasnovan je na političkoj lojalnosti, odluke se donose kroz mrežu ličnih i partijskih odnosa, a ne na osnovu stručnosti i odgovornosti. Imamo sistem u kome institucije formalno postoje, ali su lišene stvarne samostalnosti. Ovakav poredak u političko-pravnoj teoriji se opisuje kao „delegativna demokratija“: vlast se na izborima poverava jednom centru moći, koji potom deluje kao da nije obavezan da poštuje institucionalna ograničenja. Parlament se marginalizuje, sudovi se dovode u zavisan položaj, a ključne odluke se donose van institucionalnih procedura. Sistem je demokratski po poreklu, ali ne i po načinu funkcionisanja.

Posebno ozbiljne posledice ima sistematsko slabljenje nezavisnih i kontrolnih institucija. Regulatorna i nadzorna tela, koja bi trebalo da deluju kao korektiv izvršne vlasti, kadrovski se popunjavaju politički podobnim licima ili se faktički parališu uskraćivanjem ovlašćenja i sredstava za rad. Time se stvara privid institucionalnosti, dok se njihova stvarna kontrolna uloga gubi.

Ustav Republike Srbije ne predviđa uticaj predsednika Republike na rad sudova i tužilaštava, ali politička praksa pokazuje stalno javno komentarisanje sudskih postupaka, unapred najavljene ishode i javno targetiranje sudija i tužilaca. Posebno problematična je selektivna primena instituta pomilovanja u korist politički bliskih lica. Takvo postupanje proizvodi snažan odvraćajući efekat unutar pravosuđa, podstiče autocenzuru i direktno ugrožava nezavisnost sudske funkcije.

Neposredna posledica ovakvog sistema jeste selektivna primena prava. Građani nisu jednaki pred zakonom u stvarnom, već samo u formalnom smislu. Lica povezana sa nosiocima vlasti uživaju faktičku nekažnjivost, dok se protiv političkih protivnika često vode ubrzani, javno eksponirani i medijski praćeni postupci. Pravo se u takvim okolnostima ne primenjuje kao neutralan mehanizam zaštite prava, već kao sredstvo političkog pritiska i kontrole.

Dodatni stub ovakvog poretka predstavlja kontrola nad medijima sa nacionalnom pokrivenošću. Dominantni mediji ne obavljaju funkciju javnog informisanja, već deluju kao produžena ruka vlasti. Istovremeno, nezavisni mediji izloženi su kontinuiranim pritiscima, diskreditaciji i javnom targetiranju. Bez slobodnih i pluralnih medija ne može postojati delotvorna javna kontrola vlasti, niti se mogu razotkrivati sistemske zloupotrebe.

Problemi vladavine prava u Srbiji uklapaju se u širi evropski kontekst demokratskog nazadovanja, što potvrđuju primeri Poljske i Mađarske. U Mađarskoj je, recimo, izborni legitimitet iskorišćen za postepeno potkopavanje ustavnih ograničenja vlasti, uz političku kontrolu pravosuđa i medija. U Poljskoj su reforme sudskog sistema dovele do direktnog ugrožavanja nezavisnosti sudija, zbog čega je Sud pravde Evropske unije u više presuda utvrdio povredu osnovnih vrednosti prava Evropske unije. Ovi primeri pokazuju da formalni demokratski legitimitet nije dovoljan ukoliko ne postoje stvarni institucionalni mehanizmi kontrole.

Za razliku od Poljske i Mađarske, Srbija nema unutrašnja ograničenja koja proizlaze iz članstva u Evropskoj uniji. Iako je kao država kandidat formalno obavezana poštovanjem vladavine prava, izveštaji Evropske komisije iz godine u godinu ukazuju na izostanak suštinskog napretka u oblasti pravosuđa, slobode medija i borbe protiv korupcije.

Da zaključim: nefunkcionisanje vladavine prava u Srbiji nije rezultat institucionalne slabosti ili nedovršene tranzicije, već posledica svesno izabranog modela vladanja. Koncentracija moći, politička kontrola institucija i selektivna primena prava ukazuju na sistemsku deformaciju pravnog poretka. Dokle god pravo ostaje podređeno političkoj volji, a ne obrnuto, vladavina prava u Srbiji neće biti stvarnost, već samo deklarativno načelo bez stvarnog sadržaja.

Autorka je sudija Višeg suda u Beogradu

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.