Suvišno uplitanje

Piše gospodin Klaudio Magris, autor više poznatih knjiga, kako se obradovao prevodu Dunava na srpski, „jer je Srbija jedna od zemalja koje su bile i jesu u srcu njegovog dunavskog iskustva“, o Srbiji kao zemlji „prema kojoj oseća veliku bliskost i koja je nepravedno demonizovana u toku i nakon rata“. To je, naravno, prijatno pročitati, kao i njegove uspomene sa beogradskih promocija, ili opis spremnosti da sarađuje sa prevodiocima. Utoliko je manje jasno zašto se, ako, kako sam kaže, „ne da bi se pokretale polemike“, rešio da našu javnost obavesti kako je pre pola godine u Hrvatskoj bilo osporavanja ovog prevoda. Ne znamo samo da li gospodin Magris zna da je tamo pre toga na sličan način bio doveden u sumnju i srpski prevod Orhana Pamuka i da se nobelovac u taj spor nije uplitao.
Posle godina propagande kako su srpski i hrvatski dva sasvim različita jezika ti se sporovi mogu shvatiti i kao znaci da neosporna bliskost i lingvistička istovetnost srpskog i hrvatskog sada daju i drugačije posledice. Recimo, ako rečenicu sa nekog jezika prenesete na srpski ili hrvatski dobijete gotovo isti rezultat – što je gospodinu Magrisu u opširnoj analizi još jesenas predočeno. U prevođenju kosmopolitskog i interkulturalnog Dunava, koji je u Srbiji dragocen i potreban, nije se brinulo hoće li srpski i hrvatski prevodi biti manje ili više slični, nego hoće li se koliko je to moguće verno preneti Magrisova rečenica. U tome je bilo kako dobrih rešenja, tako i novih ili ponovljenih grešaka, kao u svakom prevodu.
O odnosu prema hrvatskom izdanju profesorke Ljiljane Alvirović sve govori činjenica da je izdavač NA KORICAMA naveo to izdanje i uputio na njega. Ukoliko cilj zaista nije da se vode polemike i „demonizuje“ srpski prevod, uz pomoć novinskih „studija“ i „ekspertiza“, onda je jasno kakve su „činjenice“ u pitanju.