Foto: EPA/ANDREJ ČUKIĆJoš jedna karikatura Predraga Koraksića na naslovnici Danasa izazvala je sinhronizovanu, a prilično histeričnu reakciju aktuelne naprednjačke vlasti i provladinih propagandnih glasila koja žele da (je) slušaju.
Svi oni su na slici „videli“ svog političko- finansijskog mastermajnda, Aleksandra Vučića, koji je „raskomadan u ekspoziji bombe i sa odsečenom glavom“.
Zaključili su, zato, da Danas priziva smrt predsednika Srbije i poziva na terorizam, te da bi tužilaštvo trebalo da reaguje na te „divljačke, nehumane, i nezakonite pozive na ubijanje“.
Slična medijska kampanja vodila se i pred atentat na Trampa, pretenciozno su komparirali.
Danas je, pritom, „skaredno smeće kriminalca Šolaka“, koje, kako su naveli, već godinama targetira i preti smrću predsedniku Vučiću i članovima njegove porodice, prikazujući ga kao „metu za snajper“, ili „obešenog“, a sada i „raskomadanog u eksploziji“.
Neki drugi, bez viška naprednjaštva u krvi, na karikaturi, objavljenoj ovog vikenda, ne vide bombu- jer je nema- već poruku: „Pukao je“.
Ima onih koji su videli „eksploziju“ takozvane obojene revolucije, kako je Vučić sam definisao studentske i građanske proteste u Srbiji, koja već devet meseci „rastavlja na delove“ politiku njegove vlasti.
Mada je obećao udžbenik o tome „kako je pobedio najprljaviju obojenu revoluciju“, koji će biti „najčitaniji betseler u celom svetu“, ne samo da ga nije izdao, nego nije pružio bilo kakav dokaz da ona zaista postoji, niti obelodanio ko to iz inostranstva navodno daje „ogroman novac ‘blokaderima'“.
Kako god ih je farbao, ispostavilo se da su ga ti studentski i građanski protesti „razbili“ u meri da prvi put ozbiljnije vaga da li da raspiše izbore jer nije uveren u ubedljiviju pobedu.
Jasno je, naravno, i da ovaj medij, te tako ni njegovi karikaturisti ili novinari, nemaju mračnjački i mrzitejski „običaj“ da pozivaju na ubistvo Vučića ili bilo kog drugog.
Ali, takvu ideju već godinama unazad zastupaju upravo provladina propagandna glasila.
Broj „pokušaja atentata“ na Vučića na naslovnim stranama onoga što sebe naziva „Informerom“, i sličnih promo biltena, odavno je dvocifren, zbog čega bi svako sa imalo domaćeg vaspitanja osetio potrebu da se izvini, kako zbog sebe samih, tako i zbog pripisivanja ideje onima koji je nemaju.
Prvi „pokušaj atentata“ takva glasila su bustovala pre devet godina, kada je u Jajincima, gde se nalazi Vučićeva porodična kuća, pronađen automobil pun oružja. Zbog tog „pokušaja likvidacije“ do danas niko nije procesuiran, a na suđenju Veljku Belivuku moglo se čuti da su automobil sa takvim tovarom tamo navodno odvezli kriminalci, u dogovoru sa Aleksandrom Vulinom, kako bi se slučaj predstavio kao potencijalni atentat.
I „paralelne strukture u Ministarstvu unutrašnjih poslova“ su „detaljno spremale“ Vučićevo ubistvo, 2021. godine, prilikom svečanog otkrivanja spomenika Stefanu Nemanji, na koje je on uprkos upozorenjima otišao, i to bez pancira, javno su tvrdili Ana Brnabić i Vulin. Prema dostupnim podacima, ni zbog ovog „slučaja“ niko nije uhapšen ili procesuiran.
Onda je, šibicarila su naprednjačka propagandna gasila, pokušan atentat na Vučića „bentlijem“ na kružnom toku, pa mu je „spreman infarkt u avionu“, pa su ubistvo planirali „Šiptari“ ukoliko uđe na Kosovo i Metohiju, pa mu je to spremala mafija, od Belivuka do Radoja Zvicera…
Prema njihovoj paralelnoj realnosti, njegovu smrt, čak streljanje, prizivali su navodno novinarka Tamara Skrozza, reditelj Goran Marković, Đilas, Tepićka, Ćuta, Vuk Jeremić. Onda je to „želeo“ i NIN svojom naslovnom stranom sa kropovanom fotografijom na kojoj je predsednik ispred snajpera na sajmu oružja, pa Danas…
I sam „svetski rekorder po broju atentata“, kako je Vučića krstio Kesić, doprinosio je takvom rekordu. Tvrdio je da su pokušali da ga ubiju 2015, u memorijalnom centru Potočari kod Srebrenice, gde je otišao da oda poštu žrtvama, kada je grupa ljudi probila zaštitnu ogradu i krenula ka njemu, bacajući kamenice, flaše i druge predmete, uz psovke i povike „ubi četnika“.
Isto su pokušali, dodao je, i prošle godine, tokom aktuelne „obojene revolucije“, kada je „na takvu ideju došao tajkun i kriminalac Dragan Šolak preko svojih sluga“. Već sutradan je kazao da to nije izgovorio.
Istovremeno, uobičajio je da ponavlja morbidnost da „hoće da ga ubiju“ ili da to „mogu“, ocenjujući između ostalog da je njegova smrt „jedino rešenje“ za „blokadere“ jer, kako je rekao, na izborima „nikada neće moći da ga pobede“. „Najveći problem“ onih koji „čeznu da ga ubiju“ je što se on „uopšte ne plaši i neće da menja svoja uverenja“.
„Ako mene ubiju, iza mene ostaje moj brat Andrej. Ako ubiju moga brata, ostaje moj sin Danilo. Ako ubiju moga sina, ostaje moja ćerka Milica. Ako ubiju i nju, moju ćerku, ostaje moj sin Vukan… I grobovi naši boriće se protiv ustaša i onih koji su za nasilje“, testamentalno je izjavio.
Dodao je, pritom, da je „bolje časno poginuti nego nečasno živeti“, te da će ga, ukoliko ga ubiju, „podići u nebesa“ i „biće najomiljenija ličnost“.
Na čast je – nije pristojno zaboraviti – pledirao čovek koji je ovih dana pravdao lomljenje vilice studentkinji Ani od strane partijskih maskiranih jurišnika sa bejzbol palicama, gaženje automobilom druge studentkinje, policijsku britalnost koja podrazumeva lomljenje tri kosti lobanje studentu Luki Mihajloviću ili neosnovana hapšenja, jer je sve to, kako je rekao, „odgovor države na obojenu revoluciju“.
Studente i građane u protestu nazivao je „Hitlerovim sledbenicima“, koji „mrze Srbiju i žele da ona nestane, propadne i izgubi sve“, a „suštinski traže skidanje njegove glave“, jer „žele da imaju nenadležnog predsednika koji bi klečao na kolenima pred svim našim neprijateljima“. Takođe, umeo je da doda, „blokaderi“ su od fakulteta napravili „brloge i svinjce“, a i „vole da tuku žene“.
Poslušnička propagandna glasila su ovakve izjave dosoljavala tvrdnjama da su „blokaderi“, kako navode, teroristi, nacisti, strani plaćenici, domaći izdajnici, huligani, idioti, kreteni, ološi, zgubidani i majmuni koji „hoće građanski rat, krvoproliće i masakr u Srbiji“.
Posledica takvog, „sistemskog mrziteljstva“ bio je, između ostalog, i napad nožem psihički labilne žene na nišku dekanku Nataliju Jovanović.
„Sve se to desilo jer sam pratila televiziju ‘Informer’, gledala sam je hiljadu puta“, kazala je žena.
Treba li, uopšte, podsećati da je predsednik koga navodno mnogi „žele da ubiju“ generator sistemske korupcije koja zaista ubija ljude, kao i rastakanja državnih institucija, zbog čega takva, a po svim indicijama enormna „javna ulaganja u privatne džepove“, prolaze nekažnjeno?
Ili da je na Kosovu za njegova vakta država Srbija nestala, sve uz zaklinjanje da ne da „južnu srpsku pokrajinu“ i da „ništa nije potpisao“?
Ili da je Srbija data „na izvol’te“ kompanijama koje bi, kako upozoravaju ekolozi, od nje napravili rudarsku koloniju sa otrovnim jalovištima?
Ili da se, po sopstvenom priznanju, napio tri puta u životu– kada je Zvezda postala prvak Evrope, kada je ubijen Slavko Ćuruvija i kada su ubili Zorana Đinđića?
Pa da je kao radikalni patriota i ministar informisanja obezbedio stan u Beogradu usred NATO bombardovanja?
Ili da je u Skupštini Srbije, u julu 1995, u trenucima kada su pripadnici Vojske Republike Srpske u Srebrenici masovno ubijali Bošnjake, pretežno muškarce i dečake, kao Šešeljev mali poručivao: “Ubijte jednog Srbina, mi ćemo sto Muslimana“?
Ali, jeste neophodno još jednom skrenuti pažnju da je Srbija zemlja u kojoj su ubijeni premijer Đinđić (2003), Ivan Stambolić, potencijalni kandidat opozicije (2000), četiri člana tada opozicionog Srpskog pokret obnove na Ibarskoj magistrali (1999), kao i Ćuruvija, novinar i vlasnik „Dnevnog telegrafa“ i „Evropljanin“(1999).
Svi oni su u trenutku smrti bili na suprotnoj političkoj strani od aktuelnog predsednika Srbije.
Zar nije sramotno sada pumpati njegov politički rejting kroz kampanju njegovih „atentata“?
Mala je ovo zemlja koliko su oni koji to čine amoralni.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
