Foto FoNet Aleksandar BardaČim sam u Danasu pročitao da bog i batina Ćacilenda, izvesni Karađorđe 2.0 TDI (140 konja), u svojoj bogatoj patriotskoj biografiji ima i stavku izgradnja stambenih i nestambenih objekata, reših da se bacim na smrtno ozbiljan posao – sprdačinu sa alavim i četvrtpismenim građevinskim investitorima. No, pre same sprdačine valja nam, kao i obično, da se pozabavimo jednim delikatnim ontološkim pitanjem: da li je etički sprdati se sa građevinskim investitorima, te raznoraznim drugim osobama od ugleda u našem narodu, poput biznismena, estradnjaka, patriota, popova, tenisera, fudbalera i hohštaplera?
Oprostite na mudroserstvu, ali moje skromno životno iskustvo – a tu, na zgražavanje u nas popularnih pseudomističara sa beogradskog asfalta, ubrajam i sve što sam pročitao – kazuje mi da se i te kako valja kloniti smrtno ozbiljnih tipova skrivenih iza svojih smrtno ozbiljnih beseda i gestikulacija, te svojih skupocenih rita, odeždi, mantija (ne mislim na novopazarske mantije), roleksa, džipova, gaća, tompusa i belih praškova za unutrašnju upotrebu. Drugim rečima, valja se kloniti tipova što sami sebe shvataju previše ozbiljno i nisu, pre svega, spremni na sprdnju sa samim sobom. Osobito onih iz kojih smrtna ozbiljnost nesnošljivo isparava u vidu svakodnevnih pretnji sa ekrana, grotesknog lamentiranja, facijalnih grčeva, napete pantomime u vidu nameštanja naočara i još napetijeg govora tela u vidu držanja šaka spojenih prstiju u predelu stomaka.
Pomenuti položaj šaka poznavaoci govora tela nazivaju dijamant, a on treba da nam prikaže nečiju moć, samouverenost i autoritativnost. Biću slobodan da stručnim jezikom, pardonnez mon franšais, dometnem – jebali vas dijamanti, kao i patološka potreba za moći, samouverenošću i autoritativnošću. Stoga, ne vidim razlog – a svi smo tek obični civili, ophrvani dilemama, strahovima i kompleksima – zašto se ne bismo mogli sprdati i sa smrtno ozbiljnim višnjim nomenklaturama kao što su kojekakvi patrijarhati, matrijarhati, bogovi, patrijarsi, pape, kraljevi, patriote i građevinski investitori.
Nisam džabe, u prethodnoj rečenici, smestio patriote i građevinske investitore jedne do drugih. Poslednjih tridesetak godina, te su se dve kategorije, u našem javnom i tajnom diskursu, takoreći, stopile u jednu. Patriote i građevinski investitori postali su sinonimi, hibridi, partneri u istopolnom braku, hermafroditi. Pored ovog, manje očiglednog, doprinosa razvoju interseksualnosti, ne smemo zaboraviti njihov doprinos drugim oblastima; ne mislim samo na urbanizam, već i na lingvistiku.
Baš onako patriotski, kako samo oni umeju, građevinski investitori obogaćuju srpski jezik i srpsku kulturu nazivima svojih remek-nedela. Udahnite duboko, potrajaće: Belgrade Waterfront, West 65 Tower, Lux 51, King’s Circle, Victory Garden, Taurunum Riverside, Wellport, The One, Central Garden, Airport City, King’s Fountain, Viva Residences, Central Plaza, Landmark Residence, Diva Residences, Signature, Viewpoint Home, Alterra Versa, Asta Residence, La Rue 48, Big Residences, Belgrade Arbor, Planet Residence, Marinera Residence, Smart Zone, Dream Home, Omni Plaza, Evolution Residence, Central Palace, Sky Residence, King’s Park, Queen’s Park, Harmony, Sunnyville, Soul 64, Republic Residence, Square Residence, Zen Hill, Hudson i Rock Hudson. Pardon, Roku Hadsonu nije mesto među svim tim pitoresknim nazivima, greškom sam ga tu strpao u času laganog ludila, premetnuvši se u ulogu Vuka Karadžića i prikupljajući umotvorine po zabitima srpskih sajtova za prodaju nekretnina.
S obzirom da su nemali deo pomenutih građevina izgradile dokazane patriote – poput fudbalera koji je postao oficijelni režimski građevinski investitor, te firmi Milenijum tim i Lojal trast – kao Vuk Karadžić, teška srca, moram da zaključim da patriote nisu pokazale zavidan nivo maštovitosti. Kao i obično, pravimo se većim Englezima od Engleza, te smutimo pa prospemo ono što su drugi poodavno smutili pa prosuli. Stoga, i dalje u ulozi Vuka Karadžića (počeo sam i da hramljem), predlažem patriotskim građevinskim investitorima nekolicinu naziva koji su u skladu sa našim jezikom, naravi i narodnim duhom: Corruption Residence, Praziluk Hills, Crven Ban Tower, Ambis Plaza, No Smart Zone, Arkan City, Toljaga Garden, Svastikin But 65, Parastos Lux.
Na koncu, ne zaboravimo nemerljivi patriotski doprinos našem urbanizmu, kojem bi bolje pristajalo ime – čobanizam (bez renesanse). A svodi se mahom na rušenje i pretvaranje naših javnih i tajnih prostora u luksuzne kulovske kule i favele po uzoru na one u Dubaiju i Las Vegasu. Čime brišemo neke od poslednjih tragova našeg, kakvog-takvog, evropskog identiteta, a rođeni smo na samo sat vremena leta od Beča, Rima i Atine. Dakle, nadomak kolevki evropske civilizacije, a ne u kakvoj arapskoj ili američkoj pustinjskoj pripizdini.
Autor je novinar
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
