Svetosavski grehovi SPC: Šta je dovelo do toga da Srpska pravoslavna crkva izda sopstvene biblijske vrednosti?

Pre neki dan sam na Instagramu podelio vic o Hramu Svetog Save na Savindan. Pojavi se Sveti Sava lično pred vratima Hrama i pokuca na vrata. Prilazi vratima dežurni pop i pita: „Ko udara tako pozno u tišini moga mira?“. A svetac mu odgovara: „To sam ja Sveti Sava!“. Na to će pop: „Radimo do 20h, dođi sutra.“

Niko nije očekivao da će posle osam vekova svog postojanja Srpska pravoslavna crkva dotaknuti duhovno dno. Nije se to desilo zbog toga što godinama SPC dobija milione evra iz budžeta koje troši na luksuz (raskošne palate, skupa kola, luksuzni nameštaj) – dok građani kucaju poruke za umiruću decu. Nije ni kada su se pojavile optužbe za pedofiliju: od vladike Pahomija do vladike Kačavende.

SPC nije dotakla dno čak ni onda kada je svoj najviši orden Svetog Save delila: Nepomeniku, Siniši Malom, Aleksandru Vulinu, Milošu Vučeviću, pokojnom Palmi i Miloradu Dodiku. Nije dno dotakla ni kada je druga crkvena odlikovanja delila Tomislavu Nikoliću, Nikoli Selakoviću, Bratislavu Gašiću, Marku Đuriću, Ivici Dačiću, glavnom uredniku (Dez)informera Draganu J. Vučičeviću, kao i ratnim zločincima Radovanu Karadžiću i Vojislavu Šešelju. Nijedno od tih odlikovanja nije opozvano. Prema svima njima ovogodišnja dobitnica ordena Svetog Save deluje kao „svetica“. U pitanju je samoprozvana „Drone Lady“ Danka Nešović, promoterka Mitrovićevih propalih letećih auta i dronova. Apsolutnu lojalnost režimu potvrdila je kao v.d. direktorka Pete gimnazije u protekloj godini masovnim otkazima nastavnicima koji su učestvovali u protestima i blokadi škole. Crkva je tako aktivni saučesnik u uništavanju obrazovanja u Srbiji i to je pokazala upravo na Savindan.

Pitate se gde je onda crkva dotakla dno? Pa kada je saopštila laž celokupnom građanstvu – da niste tražili da uđete u Hram odnosno da niste ispoštovali „proceduru“. „Ne svedoči lažno“ je jedna od deset zapovesti koje je SPC zaboravila. Laž je otkrivena nakon što je potvrđeno da ste ranije kontaktirali dežurnog sveštenika i obavestili ga o programu skupa i da je odgovorio da ne mogu da otvore vrata Hrama. A pazite razlog: “jer se vreme posle 20 sati računa kao drugi dan”. Ispada da SPC živi u 4h udaljenoj vremenskoj zoni Uralskog federalnog okruga, Pakistana, Uzbekistana, Turkmenistana i polovine Kazahstana!

Tako je Porfirije propustio poslednju šansu da učini ono što je napravio patrijarh Pavle 1997. – da stane uz vas. Da se desio taj deus ex machina – da je nekim čudom patrijarh otvorio vrata Hrama Svetog Save i pozvao vas unutra, crkva bi bila spašena. Zaključana vrata Hrama Svetog Save na Savindan uz obaveštenje da se Hram otvara u osam ujutru jeste Božja poruka. Ona glasi: „Ne ulazite, ovo je mafijaška organizacija, a vi tu ne pripadate“.

„Kao što je Juda izdao Hrista, tako ste vi, patrijarše, izdali studente, narod, i istinu.“ – poručili su Studenti Univerziteta u Nišu kada je patrijarh vaš pokret nazvao obojenom revolucijom. Ja sam tada sugerisao da pozovete vernike na bojkot SPC, a sada imate i razlog više za to. Pritom ne mislim na vladike Grigorija i Maksima koji vas podržavaju iz inostranstva, kao ni na mitropolita Justina – jedinog episkopa u Srbiji koji je stao uz vas i koji je zbog toga pod istragom SPC.

Šta je dovelo do toga da SPC izda sopstvene biblijske vrednosti?

Sve je počelo 1930-ih godina kada je uticajni vladika Velimirović izmislio koncept koji je nazvao „svetosavski nacionalizam“. Taj koncept nema veze sa Svetim Savom koji je bio prosvetitelj, kao što ni crkva nema veze sa Isusom koji je bio hipik. Svetosavski nacionalizam je nastao kako bi SPC opravdala uništenje kakve-takve demokratije kraljevom Šestojanuarskom diktaturom i Oktroisanim ustavom. Uči da građani trebaju slušati Kralja, kojeg nisu izabrali, nego je tu „po Božjoj volji“, a Boga se treba plašiti. Glavni promoteri svetosavskog nacionalizma postali su saradnici nacista: Dimitrije LJotić i Milan Nedić.

„Svetosavske“ dogme SPC-a u su tako postale ključna prepreka demokratizaciji Srbije pre i posle komunizma. One su u izravnoj kontradikciji sa direktnom demokratijom koju promovišete, kao i sa idejama o obrazovanju koje su iznesene na skupu 27. januara: “Ono treba čoveka da osposobi da misli, da bira i učestvuje u društvu, a ne da ćuti” (Vladimir Ristić). „Učite, pitajte, sumnjajte. Kad svi odlaze, vi ostanite. Kad svi ćute, vi govorite. Kad zakoni zataje, budite pravda. Budite ljudi. U ime onih koji su zakasnili vama koji još imate vremena – budite bolji od nas, jer svet još uvek čeka na vas“ (Anita Mančić).

Neki i danas brane svetosavski nacionalizam i Nedića, kao na primer Milo Lompar, za kojeg se otkrilo da mu je Nepomenik postao glavni finansijer Srpske književne zadruge (SKZ) – i to baš nakon što je Lompar postao njen predsednik. Sapienti sat!

Ali vratimo se na SPC. Ima li leka, može li se SPC vratiti na pravu stranu istorije? Crkvene funkcije su odvojene od državnih tako da nijedan zakon o lustraciji ne može da očisti SPC. To znači da će i za 10 godina SPC voditi isti ljudi koji ju vode i danas – isti ljudi koji su delili ordenje kriminalcima, isti budžetski paraziti bez milosti za bolesnu decu, isti ljudi koji su vam zaključali vrata Hrama Svetog Save i nazivali vaš pokret obojenom revolucijom. Ipak, mogu dve stvari da se naprave.

Prva je da se proveri poreklo imovine najviših crkvenih zvaničnika i da se oduzme sve što je nezakonito stečeno. Druga je da se ukine veronauka u školama. Srbija je sekularna država pa ko želi neka ide na veronauku u crkvu (ili džamiju).
Umesto veronauke treba uvesti kao obavezan predmet „Osnove demokratije“, koji sam pominjao u prethodnom pismu kao predmet od vitalne važnosti za budućnost. Samo tako će se demokratski principi ugraditi u svest građana, koji će zameniti crkvenu dogmu poslušnosti prema vlasti. A kada SPC opozove odlikovanja kriminalaca, kada osudi pedofile, kada očisti svoje redove od onih koji su se obogatili pod mantijama, onda može da se ponovo uspostavi dijalog sa crkvom.

SPC neće propasti, ali ovo bi mogao biti konačni kraj svetosavskog nacionalizma. Lepo se podsetiti kako je Sveti Sava širio pismenost, ali to ne znači da društvo treba ostati zarobljeno u Srednjem veku. Kao što sam rekao u poslednjem pismu, glavni problem danas više nije nepismenost, nego politička nepismenost građana.

U znanju je moć, a znanje odavno više nije u crkvi, nego na univerzitetima!

P.S. – Basara mi je pisao u tri kolumne (19.-21.2.), a više nemam mnogo mesta za odgovor pa ću biti kratak. Profesori i naučnici služe društvu da daju ideje, a hoće li one biti uspešne, zavisiće od mnogih okolnosti. Važno je da smo digli glas, da ne ćutimo, jer ćutanje nas je dovelo tu gde smo sada. Tako ni moje ideje o megazboru građana i građanskim izborima nisu zapisane u kamenu. Činjenica je da je demokratski izabrano vođstvo potrebno, a čekanje na izbore se pretvarilo u čekanje Godoa. Pritom ja ne želim biti Vladimir, kao što verujem da ni Basara ne želi biti Estragon.

Autor je univerzitetski profesor i stručnjak za tranzicionu pravdu (ime i prezime poznato redakciji)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.